Kako je ruka koja je krstila Gospoda stigla do kralja Aleksandra
Kada je kralj Petar II Karađorđević, posle bekstva iz zemlje i kairske odiseje, u jesen 1941. godine stigao u London, prvo što ga je majka, kraljica Marija, upitala bilo je šta je s velikom svetinjom, rukom Svetog Jovana Krstitelja, koja je posle ruske nacionalne katastrofe 1917. godine data na čuvanje i u nadležnost njenom mužu kralju Aleksandru.
Taj događaj, koji je, možda, uticao i na sudbinu cele porodice Karađorđević, bio je duboko urezan i u sećanje kraljevića Tomislava: "Posle stradanja carske porodice Romanov 'desna ruka' Svetog Jovana Preteče našla se kod imperatorke Marije Fjodorovne, supruge imperatora Aleksandra Trećeg i majke poslednjeg ruskog cara Nikolaja. Ona je 1919. godine nekako uspela da izađe iz nove sovjetske države i da preko Krima stigne do Londona, odakle će se uputiti ka stalnom i sigurnom utočištu u Danskoj. Kad je bila na sigurnom, u dogovoru sa mitropolitom Antonijem Hrapavickim, odlučila je da se ova svetinja preda kraljevskoj kući Karađorđevića. Ruku svetog Jovana u Beograd je doneo Bagration Timuras, njen štićenik, i lično je predao mom ocu", zabeleženo je u knjizi "Poslednja ispovest kraljevića Tomislava".
U znak zahvalnosti, kralj Aleksandar je Timurasu ponudio visok čin u jugoslovenskoj vojsci. Međutim, ovaj neobični Rus to nije želeo, insistirao je da počne sve iz početka i da prvo završi Vojnu akademiju. Tako je i bilo - bio je najpre pitomac, pa tek onda oficir u kraljevoj gardi.
Prvih godina ruka je bila u hramu starog dvora, odakle je, po završetku crkve na Dedinju, preneta i tamo čuvana u riznici, a za vreme svakog praznika iznošena u kraljevsku kapelu.
"Kad je mama čula da kovčeg u kome je bila relikvija nije ponet, bila je vrlo tužna i zabrinuta. Plašila se da zbog izgubljene ruke na našu porodicu ne padne teško prokletstvo. I kasnije, naročito pred smrt, znala je često da se upita da li su sva porodična stradanja i turoban život u izgnanstvu posledica baš toga što naša kraljevska kuća nije sačuvala ruku koja je krstila Isusa Hrista", ostalo je zabeleženo sećanje kraljevića Tomislava.
Kad su 1941. godine Vlada i kralj Petar počeli da se povlače pred najezdom nemačke armije, ruka svetog Jovana poneta je iz Beograda i sakrivena, zajedno sa još nekim dragocenostima, u manastir Ostrog. Zašto je kralj Petar nije poneo i dalje, nikada nije zvanično objašnjeno.
Zamršeni su bili istorijski putevi kojima je ova svetinja putovala kroz vekove od Jordana do Carigrada, Malte, Rodosa, Peterburga, Sremskih Karlovaca, Beograda, Ostroga, pa do Cetinja, gde se danas nalazi.
Ruku koja je nekada u Jordanu krstila i samog Isusa Hrista, prvi hrišćani su poštovali kao veliku svetinju. Veliki apostol i jevanđelist Luka, obilazeći s Hristovom propovedi razne gradove i naselja, zatekao se u samarićanskom gradu Sevastiju, gde je bilo sahranjeno obezglavljeno telo svetog Jovana Preteče. Put ga je dalje vodio u Antiohiju i izrazio je želju da ponese i mošti velikog proroka, predosećajući da će one biti spaljene po zapovesti rimskog imperatora Julijana Otpadnika.
Međutim, iako Sevastijci nisu hteli da se rastanu sa ovim dragocenim blagom, svetom Luki su, odvojivši je od moštiju, ipak dali naročito poštovanu desnu ruku. Kada su Arapi ovladali Antiohijom, ruka je krišom preneta u Carigrad.
Za vreme careva Konstantina Porfirogenita i Romana, bila je smeštena u crkvi carskog dvora, posvećenoj Bogorodici Farskoj. Tu je bila do 1484. godine, kad su je, zbog bezbednosti, vitezovi Jovanovog reda sa Rodosa preneli na Maltu. Kad je Napoleon zauzeo Maltu, jedini u celini sačuvani deo moštiju svetog Jovana Krstitelja (ruka sa tri delića časne glave), 1798. godine dospeće u Rusiju, kao sveta relikvija maltežanskog reda svetog Jovana Jerusalimskog. Za ovo dobročinstvo ruski imperator Pavle Petrovič Romanov dobija zvanje velikog magistra Jovanovog reda.
U znak zahvalnosti za prihvatanje Reda pod svoje najviše pokroviteljstvo, imperatoru Pavlu su, sa najvećim poštovanjem, svetinje bile svečano predate u vidu svojevrsnog duhovno-diplomatskog poklona 1799. godine. Svečana ceremonija predaje relikvija bila je održana u dvorskoj crkvi Gačinskog dvorca - omiljenoj vangradskoj rezidenciji velikog magistra. Ruski Sinod je proglasio i poseban praznik povodom prenošenja relikvija sa maltežanskog ostrva u Gačinu. Taj dan obeležavao se 12. oktobra po starom kalendaru.
