Đaci mamurni od rakije
Deca su pre Drugog svetskog rata, čim bi malo stasala, dobila zaduženje da čuvaju stoku. Tako je pastir pre škole bio i Voja Jović, danas poznatiji kao Karlo Veliki, zbog gabarita. Od pastirskog štapa spasao ga je očev prijatelj Janja Stojković, žandarmerijski podnarednik.
- Jednom prilikom Janja me je naterao da nešto pročitam i prepričam i oduševio se. Rekao je mom ocu: "Ovo dete mora da nastavi školovanje u Vranju, ja ću da snosim sve troškove, a ti ćeš da mi to odradiš na poljoprivredi." To se pročulo po selu i učitelj je odmah počeo posle nastave dopunski da radi sa mnom srpski jezik i račun - seća se 85-godišnji Voja, koga je cela Poljanica na jugu Srbije zapamtila je kao svog učitelja i prosvetitelja.
PRVACI NAZDRAVLJAJU
- Prvo učiteljevanje bilo je 1950. godine u planinskom selu Koćura, gde se jedva dolazilo konjem ili volovskom zapregom. U dva razreda bilo je 80 đaka. Ono što je morao da obrađuje pored redovne nastave bile su teme iz života koje su nametali sami učenici.
- Sećam se, pitao me je đak Voja Jovanović: "Učitelju, istina li je da će u raspeti petak da bude prečis (smak) sveta?" Čekali smo da prođe raspeti petak i da im objasnim suštinu praznoverja. Najviše se verovalo u vampire i sotone, jedva sam učenike predavanjima i praktičnim dokazima razuverio da oni nisu pojeli psu glavu, i nogu kozi, već vuk - seća se Voja učiteljskih dana.
- Muku sam mučio dok sam učiteljevao u selu Mijovcu. Bilo je to 1953. Primetio sam da decu ne interesuje škola, a ono što me je začudilo bilo je da su ili previše vesela ili previše mrzovoljna. Hteo sam da dokučim šta se to dešava u njihovim glavama - počinje priču Voja, koji je zbog telesnog gabarita dobio nadimak Karlo Veliki.
Svoju dilemu rešio je kada je kod jednog od domaćina otišao kad mu se rodilo dete.
- Dok sam sedeo sa domaćinom, čuo sam pesmu i žagor u susednoj sobi. Imao sam šta da vidim, deca, moji đaci, okupljeni oko sofre nazdravljivali su rakijom jedni drugima uzvikom: "Živ si, zdrav si!" Pili su kao odrasli, a imali su od sedam do 10 godina - kaže Voja.
BITKA SA KAPLJICOM
Sutradan je došao u školu i naredio svima da napišu na praznom listiću, bez potpisa, da li piju ili ne. Kad je kasnije video šta su napisali, shvatio je da 70 odsto njih redovno pije rakiju. Onda je krenuo sa predavanjima o štetnosti alkohola, donosio im crteže kao izgledaju srce, jetra, pluća alkoholičara, pričao koje ih bolesti čekaju, koliki je životni vek.
- Predavanja su bila svakodnevna i uspeo sam da broj ljubitelja kapljice među decom od prvog do četvrtog razreda osnovne škole svedem na minimum. Nastavilo je da pije njih 5-6, od preko 60 koliko ih je bilo - navodi Voja.
Početkom 60-ih godina prošlog veka u školi u Vlasu je bilo više od 600 đaka, a u celoj Poljanici oko 1.500.
- U to vreme od hladnoće dobijem zapaljenje pluća, a onda tuberkulozu. Bio sam šest meseci u sanatorijumu u Surdulici i zalečio sam se, ali nisam više hteo da budem blizu dece i zaposlio sam se kao referent u Zavodu za zapošljavanje u Vranju. Tu sam bio do 1978. godine, a potom se zaposlio kao komercijalista u "Nolitu" i tu radio do penzije - kaže Voja.
Danas penzionerske dane provodi u Golemom Selu sa suprugom Viktorijom, s kojom je u srećnom braku 54 godine.
|
Vaspitni šamari
Ujdurma staraca |
