"Građanska Srbija treba da podrži vladu naprednjaka i socijalista"
Nenad Prokić je ponovo, pre svega, pisac, dramaturg i univerzitetski profesor. Sa Liberalno demokratskom partijom rastao se burno, tvrdeći da se njena oštrica sasvim istupila, na spominjanje mogućeg članstva u novoj partiji Vladimira Bebe Popovića, on odmahuje rukom, vladavinu Demokratske stranke poredi sa genocidom zbog krađe, ali zato tokom razgovora kaže da treba dati podršku naprednjacima i socijalistima.
"Unutrašnji mir koji osećam, a koji tokom poslednje dve godine u LDP-u nisam uspevao da postignem, potvrđuje da sam doneo ispravnu odluku kada sam napustio tu stranku“, kaže u razgovoru za beogradski Danas.
Na osnovu čega ste u to sigurni?
"Nisam se lako odlučio da odem. Osnovao sam tu stranku, prešao stotine hiljada kilometara po Srbiji tokom sedam godina i zajedno sa svima trpeo velike pritiske zbog politike koju smo vodili. Od kada smo ušli u manjinsku podršku vlasti u Beogradu, ništa više nije bilo kao što smo zamišljali kada smo osnivali stranku. A tokom poslednje dve godine je sve to eskaliralo do tačke na kojoj više nema povratka. Sve društvene grupe u Srbiji završe na takav isti način. Iskrsnu neke čudne ljudske osobine praćene psihologijom džeparoša i sve se rasturi".
Lični poraz"Sve ovo doživljavam i kao lični poraz. Ali bolje i tako, nego da izbegavam da se suočim s njim i na taj način napravim tipičnu ovdašnju grešku. Neoprostivo je to što je Demokratska stranka radila od ubistva Zorana Đinđića do danas. Krađa koja se dogodila u Srbiji može se uporediti samo s genocidom. Demokratska stranka je izdala istraživački instinkt društva. Velika otkrića uma napravljena su od ljudi koji su bliske stvari posmatrali kao da ih nikada ranije nisu videli: Njutn jabuku, Galilej svećnjak obešen o tavanicu. Umesto da otkriju zakon gravitacije u Srbiji, oni su samo gledali kako da tu jabuku prožderu". |
Ali vaše bivše stranačke kolege kažu da je to što govorite samo posledica besa i ljutnje što niste izabrani za poslanika LDP-a?
"Nema dobrog načina da se beznadežnim ljudima saopšte istine. Svesno sam sebe isturio zbog svih onih sjajnih ljudi koji nemaju hrabrosti da ama baš išta prvi kažu, a ipak imaju zasluge koje su u suštini besprekorne".
"Ako nešto nisam u životu, nisam bahat i nemam neki prenapregnuti ego, nisam ni naročito ambiciozan. U stanju koje je zavladalo u stranci ne bih se osećao nimalo dobro da opet budem poslanik LDP-a. Da pomenem samo neke poslednje, ne i najveće razloge: nesazivanje Predsedništva stranke tokom dve godine, predizborna koalicija o kojoj nije odlučivalo nijedno telo stranke, poslanička lista koja je kao volja jednog čoveka objavljena članovima u nedelju ujutro i predata u nedelju posle podne, kako bi svi bili dovedeni pred svršen čin i ostali bez mogućnosti da reaguju; činjenica da je jedan izabrani potpredsednik bio na 32. mestu, a drugi nije ni dospeo na listu, da je žena koja je osnovala prvi odbor LDP-a gurnuta na marginu, itd.
"Sve to u svrhu odstranjivanja onih koju gunđaju. Posle svega ni ja nisam poželeo da se nađem u poslaničkoj klupi. Na listi koja je lista podobnih i, da upotrebim petooktobarski, ali i đinđićevski rečnik: lista "upotrebljivih" ja nisam goreo od želje da budem".
To što pričate zvuči kao da je Čedomir Jovanović autokrata koji je doveo u krizu ne samo LDP, već i tu samu političku opciju, što, zajedno sa ostalim optužbama koje se o njemu iznose u javnosti, zaista podseća na hajku?
"Prema van demokrata, unutra autokrata, česta pojava na ovim prostorima. Ukratko, glavni razlog mog odlaska, ili cilj moje borbe, nije toliko da se napadne lider ili neka grupa oko njega, odnosno unutrašnje institucije moći, koliko jedna naročita tehnika vladanja, jedan oblik moći. Nakazan u svojoj srži, još od stvaranja srpske države, taj oblik se primenjuje u svakodnevnom, neposrednom životu. On razvrstava pojedince u kategorije i sugeriše oblik moći koja podjarmljuje i potčinjava. Kao nekakva seoska zadruga u kojoj se trenutni gazda ama baš za sve pita. Nazvati seosku zadrugu liberalnom strankom, možda je mogućno u prvo vreme, ali nakon sedam godina je to manje-više smešno. Budući da u zadruzi nemaju pojma šta su to pravo i država, bilo bi nepravedno od njih nešto dalje očekivati. Tim načinom Srbija više nikuda ne može da stigne".
Orgija samovlašća u LDP-uDa li je neko od vas koji ste bili u vrhu LDP-a javno pitao Jovanovića za sve one sumnje koje se iznose po skupštinskim kuloarima: na šta se troše hiljade evra koje stranka dobija svakog meseca od države, od kog je to novca porodična firma uzela u zakup „Fidelniku“ ili da li je tačno da je kupio novi auto koji je skuplji od stana u centru Beograda? "Pitanja su postavljana u domenu trošenja državnih para, a ni za čiji privatni novac me nije briga. Nezadovoljstvo izostankom odgovora bilo je i jedan od bitnih razloga za odlazak. Da je način upravljanja unutar LDP-a preseljen tokom poslednjih izbora u neko ministarstvo ili Vladu, bila bi to nova u nizu katastrofa za srpsko društvo. Nisam poželeo da budem odgovoran za neku novu orgiju samovlašća, pa nisam ni učestvovao u kampanji, za razliku od prethodne dve. Želimir Žilnik je jednom rekao da može sve, ali da ne može da trpi neistinu. Sebe doživljavam slično. U neku ruku, kao burlaka s Volge Ilje Rjepina. On ih je naslikao 47 godina pre revolucije. I veoma doprineo revoluciji. Naravno, ne doživljavam sebe kao Rjepina, već kao jednog od burlaka". |
A zatim, poslednji izbori su označili konačni, apsolutni i zasluženi poraz 5. oktobra. Sad je jasno da ne samo da nije bilo 6, već da nije bilo ni 5. oktobra. Srbija se posle još jednog od sasvim imaginarnih datuma u sopstvenoj istoriji opet nije snašla, pogotovo to nisu uspeli njeni intelektualci.
Danas je jasno da 5. oktobar nije uspeo da promeni ni svoje glavne protagoniste, pa kako onda da promeni društvo? Mnogi među tim protagonistima su se, za razliku od ostatka Srbije, veoma dobro snašli i 5. oktobar su pretvorili u sopstveni život na visokoj nozi, dok odgovor na pitanje odakle im toliki novac ne može biti dobar. Svi oni su restaurisali Miloševićeve izume, a kada je reč o unutrašnjoj organizaciji svojih stranaka i nadmašili su taj svoj uzor.
"Deset godina sam dokazivao da je 5. oktobar mogućan, učestvovao sam u njemu i posle sam dvanaest godina dokazivao da ga je uopšte bilo. Dvadeset i dve godine i ništa. Poraz i to definitivni, zbog svih tih petooktobarskih džeparoša koji nisu uspeli da se uzdrže skoro ni od čega. Podržavanje takve politike postalo je greh. Donedavno sam mislio da je mogućno barem nešto postići kroz formulu 5. oktobra. Neke stvari u životu dođu ili odmah ili nikad - pa je tako i sa 5. oktobrom".
Mislite da je ta šansa definitivno propuštena?
"Ne vidim više nikakvu mogućnost da se život u Srbiji regeneriše idejama 5. oktobra. Samozvani nastavljači te ideje, i u mojoj bivšoj stranci, uglavnom društvu preporučuju ono što ni ne pomišljaju da primene na sebi kroz unutrašnje demokratske i liberalne procedure u stranci. U tom domenu u LDP-u za sedam godina nije bilo nikakvog napretka. Kao i svaka moć u Srbiji, i ta unutrašnja moć u LDP-u se panično čuvala od toga da ispita samu sebe. Smatrala je da je bolje da sebe ne dovodi u pitanje tim manevrom. A ni poslednji događaji u Demokratskoj stranci nisu ohrabrujući u borbi protiv te džeparoške psihologije. Sva nesreća u Srbiji dolazi upravo od sličnih bezgramotnih vlastodržaca i onih koji njihovu bezgramotnost uzdižu na rang nekakve mudrosti nedostupne drugima, a sve zarad vlastitih svakodnevnih interesa. Što se mene, dakle, tiče - kraj. Ne mogu više da čekam da se petooktobarci opoštene. Srbiji je potrebna nova ideja".
Odakle će uopšte doći ta nova ideja kada gledamo ista lica na političkoj sceni već duže od dvadeset godina?
"Kao i svaki kopernikanski obrt i taj u Srbiji, eventualni i dugo očekivani, možda će stići iz neočekivanog pravca. Dve najveće stranke u Srbiji na proteklim izborima su zajedno osvojile oko 48 procenata glasova. To može da znači mnogo toga, ali jedno sasvim sigurno znači: otvorio se ogromni neupražnjeni politički prostor. Kako će se on popuniti to ne znam, ali pretpostavljam da će biti popunjen ili nekim novim snagama, ili onim snagama koje su za sada jedine pokazale želju, ali i sposobnost da se menjaju u jednom neuspešnom društvu. A to su SNS i SPS. Uostalom, i Evropski parlament je pozdravio proaktivnu ulogu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, zalažući se snažno da Srbija što pre dobije datum početka pregovora o članstvu Srbije u EU. Takvu podršku prethodna vlada nikad nije zadobila".
Sa istaknutim kadrovima iz Miloševićevog režima?
"Problem u ovoj vladi jesu mnoga problematična imena koja pamtimo iz prošlosti, da pomenem samo Vulina, a ima ih puno. To je posledica manjka kadrova kojima raspolažu - oni to otvoreno i priznaju. Ako pronađu nove ljude, spremne da daju stručnu, ako ne i političku pomoć, taj problem bi lako mogao da bude prevaziđen".
"Milica Delević nije htela i mislim da je to greška, ne toliko njena, koliko društvena.
U međuvremenu, dok očekujemo te neizvesne nove snage o kojima ništa još ne znamo, možemo da ne radimo ništa, ili da radimo jednu od dve sledeće stvari: prva bi bila da čekamo da se petooktobarci opoštene i prizovu pameti, u šta ja lično više ne verujem; a tu postoji i onaj za Srbiju previše bolni glagol čekati, što je za Srbiju već samim tim kobno. Drugi put je čak i donekle manje neizvestan i manje opasan, ali zahteva veću hrabrost, pogotovo među takozvanom građanskom elitom: a to je da se pruži podrška onima koji su jedini pokazali želju, ali i sposobnost da se menjaju. To su upravo oni koji su trenutno na vlasti".
