Na sudu bio 800 puta

Kad bi Dobrivoje Budimirović Bidža iz Svilajnca počeo život iz početka, kaže da ništa ne bi menjao. Samo jednu grešku ne bi ponovio. Nikada ne bi prihvatio toliko "prijatelja". Više bi verovao u srpsku poslovicu Bože, čuvaj me prijatelja, jer neprijatelje već znam.

Naročito ne bi menjao svoju Zorku, kako oslovljava suprugu Zoricu, koja je bila stub kuće pošto je on često bio odsutan. Zbog toga se u svojoj kući osećao gost, naročito u vreme kada je istovremeno bio predsednik opštine, direktor škole, republički i savezni poslanik i predsednik nekoliko odbora. Bidža je 22 godine bio direktor poljoprivredne škole, predsednik opštine bio je četiri mandata, narodni poslanik tri, a savezni poslanik dva mandata. Bio je i predsednik raznih upravnih odbora u Skupštini Srbije, a najduže, osam godina, bio je predsednik Odbora za prosvetu.

Krpio džakove

- Rođen sam 1947. godine u Lukovici kod Svilajnca. Nadimak sam dobio na samom rođenju. Bio težak sam 5,6 kilograma. Kada je baba došla da me vidi ujutru, rekla je da sam pravi Bidža. Mislila je na jednog Bidžu iz sela koji je bio jako krupan i jak. Bili smo najveća sirotinja u selu. Ni njive nismo imali. Majka Draginja bila je domaćica, a otac Sava stolar. Imao sam brata Ljubomira, sestru Živadinku, a najstariju sestru Stojanu nisam ni zapamtio jer je umrla pre nego što sam se rodio. Od pete godine sam radio da bih zaradio. Čuvao sam 30 ovaca deda Danila zajedno sa moje dve koze da bih mogao da jedem kod njega. Radio sam i u očevoj radionici. Šmirglao sam daske. Kad bi neko pravio kuću, nosio sam kalupe sa ciglama.

- Od desete godine radio sam sa zidarima. Mešao sam malter i nosio ga u kofama. Dve godine kasnije počeo sam da izrađujem karatavane od livadskog sena i blata. Moj karatavan nikada nije pucao jer je zemlja uvek bila užigana, odnosno tri puta prerađena. Pošto sam u 12. godini naučio da vozim traktor, počeo sam da orem za novac. Kao đak poljoprivredne škole bio sam prvi u Srbiji koji je vozio kombajn.

Svakog jutra sam u četiri sata u jednu pekaru odnosio drva i vodu da bi mi dali burek. Kada nisam vozio kombajn, vezivao sam džakove, kad nije bilo tog posla, krpio sam džakove. Radio sam i dok sam studirao Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Hotel Navip nalazio se blizu železničke stanice. Noću sam iz kamiona u vagone utovarivao drvene sanduke s vinom ili iz kamiona prenosio sanduke s praznim flašama. Nas šestorica dobijali smo dva dinara po sanduku. Dinar nam je uzimao šef stanice što nam je dao posao, a dinar smo delili. Bila je to velika para. Studentski dom i menzu sam plaćao 40 dinara, a država je dodavala 80 dinara.

Diploma pre roka

- Fakultet sam završio za 3,5 godine sa prosečnom ocenom 9,98. Tada nisi mogao da platiš da bi položio ispit. U 21. godini postao sam asistent na fakultetu. Posle godinu dana postao sam upravnik imanja smederevskog Godomina, a onda sam se vratio u Svilajnac i postao prinudni upravnik zemljoradničke zadruge u selu Vojska. Zatim sam se zaposlio u firmi Agroeksport, u kojoj sam radio 14 godina. Onda su me postavili za prinudnog upravnika celog srednjoškolskog centra, a potom sam se zaposlio u Poljoprivrednoj školi u Svilajncu iz koje sam otišao u penziju. Jadan je čovek koji kad ustane ne zna šta će sa sobom. Ja sam godinu dana unapred znao koje ću nedelje šta da radim.

Pravi samoupravljač

- Sada sam član Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Mislim da tek sada mogu da pružim maksimum. Kada dođu mladi jurišnici, oni smatraju da je čovek sa 65 godina već mator. A ne znaju da je čoveo od 55 do 70 najvitalniji za usmeravanje i vaspitavanje mladih. A ne da ih vaspitava neko ko je do juče nosio pocepane pantalone, pa se preobukao i zapalio tompus ili havanu od 50 evra. To je mnogo je tužno. Zato je ova Srbija i došla dovde. Mislim da je Toma Nikolić to dobro shvatio i da će za godinu dana život u Srbiji da preokrene nabolje najmanje za 120 stepeni. Tajna mog uspeha je baš u tome što sam čitav život bio odan radu i što sam smatrao da Srbija ne može drugačije. Ne znam da li sam bio strog, ali znam da sam bio pravi samoupravljač. Časni i pošteni ljudi vole disciplinu. Nju ne vole samo neradnici i mangupi.

- Ako čovek hoće da radi, sve može da stigne. Doduše, meni su svakog dana falila još dva sata. Radio sam u proseku od 18 do 20 sati. Ja sam umoran kada ne radim. Zahvaljujući takvom radu ostavio sam svoj pečat i mislim da je narod bio zadovoljan. Mnogo sam pomagao svojim sugrađanima. Ako je neko trebalo da se upiše u neku školu ili na studije, pomogao sam. Moji Svilajnčani su mogli da me pozovu u pola dana u pola noći ako su bili bolesni i ako je trebalo da ih primi neki lekar na Kliničkom centru ili na VMA. Bio sam tu i ako je trebalo nekoga zaposliti, useliti, preseliti... Iako je naša opština mala, poznata je po tome da je zbrinula najveći broj izbeglica i da im je dala besplatne placeve.

Lažni prijatelji

- Prvi put sam sa funkcije predsednika opštine smenjen posle 5. oktobra, a drugi put na izborima 2008. godine. Demokrate su pokušale da me smene na referendumu pre izbora 2008. godine, ali nisu uspele. Najveća greška u životu mi je što sam mnogo verovao ljudima. Doduše, to i sada radim. Mada sam oprostio "prijateljima" koji su me prvi put napustili i vratili mi se. Napustili su me i drugi put i sada grčevito pokušavaju da mi se približe. Ovog puta im to neću dozvoliti. U svakom slučaju, ima Boga, imam običaj da kažem. Uvek dođe vreme za polaganje računa. Ljudi su priča za sebe. Dok si im potreban, "prijatelja" imaš koliko ti duša hoće. Kada nisu u situaciji da im pomogneš, okreću se onima za koje misle da će moći da im pomognu.

Dijaspora pomogla Svilajncu

- Sa zemljacima širom sveta imao sam izuzetno dobru saradnju. Dok sam bio predsednik opštine svake godine sam sa njima imao po dva sastanka. Oni su dosta pomogli da se izgradi Svilajnac, kupovali su objekte, kuće... Učestvovali su i u izgradnji puteva. Ali, i ja sam se njima oduživao. Ako bi neko imao probleme na granici ili carini mogao je da me pozove u pola dana u pola noći. Odmah bih intervenisao. I ko god je rekao da je iz Svilajnca, ljudi bi mu poželeli srećan put. Sviđalo se to nekome ili ne, uglavnom, za Svilajnac se saznalo tek nakon mog dolaska. Iako 10 godina nisam na vlasti, neki još uvek imaju običaj da kažu: "Lako je vama, vi ste Bidžini."

- Bilo je ljudi koji nisu znali ni gde je Beograd, koji su izigravali neke biznismene, a bili polupismeni, kojima sve što su oči videle, ruke nisu ostavile. Uvek sam gledao da ih usmerim, pomognem im i da ih vratim na pravi put. Video sam da su investicije u takve ljude velike i da su to moje najveće greške. Greške tih ljudi oseća i država. A mediji mogu od poštenog i radnog čoveka da naprave ništariju, a ništariju da uzdignu. Istina je samo jedna. Voleo bih da sretnem čoveka koji ima bilo šta ružno da kaže za mene. Da kaže da sam kriminalac, da sam nekome uzeo novac. Valjda bi se neko javio za ovih 10 godina, koliko nisam na vlasti.

Uništavanje nacije

- Veliko zlo našem Svilajncu naneli su kriminalci, koji su nenamenski trošili novac, naročito prilikom izgradnje nekih objekata. A ja sam od 2000. godine imao više od 800 suđenja. Protiv mene je podneto više od 30 krivičnih prijava. Bilo je to vreme kada sam samo gledao u tefter da ne bih propustio neko suđenje. Sve sporove sam dobio. Osuđen sam samo za famozni vojni pištolj i u sporu protiv Šutanovca jer sam rekao da je bio telohranitelj u JUL-u, a da je ministar Slobodan Milosavljević prodavao jaja.

Kćerke krile ko im je otac

- Moja Zorka je bila stub kuće. Ona je rukovodila majstorima dok smo pravili kuću, vaspitavala decu jer sam često bio van kuće zbog brojnih poslovnih obaveza. Pošto su deca, praktično, odrastala kraj nje, ali i zato što nisu hteli da zloupotrebljavaju moje ime, nikada nisu govorila da su moja, već Zorkina. Učitelj ih je jednom pitao da li imaju oca. One su mu rekle: "Naš otac je Bidža, ali su nam rekli da ne pričamo."

- Ali, to je priča o ljudima koji su radili u sudovima i oni koji su davali određenu sumu novaca da bi završili fakultete. To je priča o sudijama koji nisu sposobni ni ovce da čuvaju, o tužiocima koje sam zaposlio kao socijalne slučajeve da bi mogli da prehrane porodicu. Među njima je bilo i nekih koji su bili toliko siromašni da su do 35. godine sa majkom spavali u istom krevetu. To je priča o ljudima koji više nisu birani po kvalitetu, već po partijskoj pripadnosti. Ali, vremena se menjaju.

- Dolazi vreme da svako podnese račun za ono što je radio. Došla je nova vlada koja mora da ispravi ono što se godinama radilo. Često pominjem rečenicu Velje Ilića: "Da su malo kraduckali, pa hajde." Vidite šta se dešava sa veštačkim đubrivom. A gde je donacija đubriva koju smo dobili od Japana? Gde su ti ministri koji su uveli modifikovanu soju? Zašto naše devojčice već u 12 godina imaju ciklus? Zbog čega je 60 odsto dece sterilno već u 18. i 20. godini? Zašto su nam sela stara, zašto nemamo podmladak i nikoga ko razmišlja o poljoprivredi? Zato što je neko namerno uništavao naciju.

Odelo kvari čoveka

- Mislim da je na ovoj vladi strahovito velika obaveza i ako ne shvatimo da stručni ljudi moraju da dođu na prava mesta, nema nam spasa. Meni je najveće zadovoljstvo što sam potpisao više od 7.500 diploma u poljoprivrednoj školi. I đaci koji su me mrzeli, ali i oni koji su sada širom sveta, dođu i kažu mi da sam im bio više od oca. Pored obrazovanja, vaspitavao sam ih i učio ih da rade. A ne kao što sada postoje poljoprivredne škole u kojima deca nikada nisu videli krave ili svinje, ili medicinske škole u kojima đak nije dao nijednu injekciju.

- Mnogo stvari sam još mogao da uradim, ali došle su demokrate, ljudi koji su gledali samo da što više ukradu i da što više jada i bede donesu ovoj Srbiji. Sećam se vremena kada smo ispred opštine pravili fontanu i kružni tok. Upravo ti ljudi koji su kasnije došli na vlast hteli su to da ruše bagerima. A sada se svi diče našem lepim gradom. A ko ga je napravio? Najveći most koji sam izgradio na Resavi, kojim mogu da pređu i tenkovi, košta 270.000 evra, a sada nešto ne može da se obnovi bez milion evra. Kad bi svaka opština dala narodu novac koji dobija, a koristila za druge stvari, bilo bi mnogo bolje. Ja sam se trudio da sve što opština dobije ostane tom narodu, a ne da nosim kući.

- U svakom sučaju, ja sam srećan čovek. Živeo sam izuzetno časno i pošteno. Imam moju Zorku, ćerku Vesnu, koja sa zetom Acom ima ćerku Milicu i sina Filipa, koji je sa devet godina najmlađi u porodici i ćerku Vladanku, koja sa zetom Srđanom ima ćerku Teodoru. Unuci su mi izuzetno dobri đaci i nije mi bitno šta će da budu kad porastu. Najvažnije je da budu časni ljudi koji žive od svog rada i svog znanja.

- Ostvario mi se i san da imam njive, imam vinograd, pravim vino za svoje potrebe, sadim pšenicu i kukuruz, jer se nikad ne zna kada nešto može da zatreba. Nije mi smetalo ni kada sam bio predsednik opštine da sednem na traktor i odem u svoju njivu. Samo se budale stide rada. Onaj ko nosi kravatu i armani odelo, ispod koga je jedna velika tuga i sirovina, nije dobar ni narodu, ni državi. Odelo ne čini čoveka. Ono ga kvari.