Može li SNS da sruši Đilasa?

Da li je moguća promena vlasti u Beogradu bez izbora i zašto politička prisila ne daje dobre rezultate, piše Novi magazin.

Dragan Đilas na sednici odbora Demokratske stranke

 

Zvanično - vlast u Beogradu je stabilna, nezvanično - administracija Dragana Đilasa lagano pakuje kofere. Posle višemesečnog zatišja Srpska napredna stranka počela je medijsku pripremu terena za promenu vlasti u glavnom gradu. Uprkos stavu prvog čoveka SNS Aleksandra Vučića da je Beograd “nešto drugo”, prvi naprednjak Beograda Nebojša Stefanović otvorio je “upripodobljavanje” glavnog grada republičkoj šemi. To otvara pitanje kadrovske osposobljenosti SNS, odnosno koga bi predložili za popularno nazvanu treću funkciju u Srbiji, ali i aktuelizuje staro pitanje da li bi direktan izbor gradonačelnika sprečio postizborne promene vlasti?

Prosta matematika kaže da je SNS-u za obaranje Dragana Đilasa potrebna i saradnja sa Demokratskom strankom Srbije, ali i sa sadašnjim koalicionim partnerima DS - Socijalističkom partijom Srbije i PUPS-om. Skupština Grada Beograda ima 110 odbornika, lista DS ima 50, SNS 37, SPS-PUPS-JS 13 mandata. Pre nekoliko dana odbornik DSS Goran Mandić podneo je ostavku na sve stranačke funkcije i prešao u status nezavisnog, pa DSS ima devet mesta u gradskom parlamentu.

Dakle, za rušenje Đilasa neophodni su glasovi PUPS i SPS koji, pak, javno ističu dobru saradnju sa gradonačelnikom Beograda, manje javno unutar ove dve stranke vodi se i vodiće se polemika vredi li “klati vola za kilo mesa”, jer u Draganu Đilasu vide igrača na duge staze. Odbornici SDPS se ne spominju kao mogući saveznici SNS, jer je Ljajić ulazak u Vladu Srbije uslovio očuvanjem koalicije u Beogradu, “jer je sa Đilasom bio na listi i podržao je njegov ulazak u Vladu”.

Prema našim saznanjima DSS podršku uslovljava izborom Andrije Mladenovića za gradonačelnika, a sam Mladenović za Novi magazin kaže da razgovora do sada nije bilo.

“Koliko sam razumeo čelnike SNS, oni će ove nedelje doneti odluku da li će se ući u razgovore oko formiranja nove koalicije u Beogradu. Prvo moraju s partnerima iz republičke vlasti da se dogovore. Mi smo spremni i očekujemo poziv za razgovor”, kaže Mladenović i dodaje da samim tim DSS nije bio u mogućnosti da postavlja uslov da on bude gradonačelnik.

Svi viđeniji naprednjaci na čelu sa Vučićem vratili su odborničke mandate. Jorgovanka Tabaković je guvernerka, Stefanović predsednik republičkog parlamenta i logično je pitanje koga bi SNS kao vodeća stranka kandidovala za gradonačelnika. Sem kadrovskog deficita za rukovođenje gradom, kao bumerang se može vratiti i eventualna odluka da to mesto prepusti nekoj drugoj stranci. Postoji mogućnost da je medijski pokušaj rušenja vlasti u Beogradu zapravo Vučićevo pranje kod birača da je pokušao, ali da mu koalicioni partneri nisu dozvolili, mada ima i nagoveštaja da će Đilasa napredovanje na partijskoj lestvici učvrstiti.

Zamerke na rad gradonačelnika Beograda načelne su prirode i izvesno ne daju osnov za “prekomponovanje” vlasti, a pitanje je kako bi se takav politički poduhvat odrazio na funkcionisanje Beograda i realizaciju započetih projekata poput mosta Zemun – Borča, s jedne strane, a s druge na obezbeđivanje mnogih socijalnih davanja.

“Vlast nije pitanje osvajanja plena, već odgovornosti prema građanima. Treba li da se zaustavi razvoj grada koji je proteklih godina promenio fizionomiju i postao prava metropola zarad namirivanja stranačke klijentele? Veliki gradovi, glavni gradovi i metropole nisu monete za potkusurivanje koalicionih partnera. U njima se vlast održava u skladu sa voljom građana, a ne u skladu sa centralnom vlašću. To je razlika stabilnih demokratija i logike devedesetih”, kaže za Novi magazin profesor Fakulteta političkih nauka Slaviša Orlović i dodaje da demokratija nije pretnja, ucena, nasilje nad institucijama i nad izbornom voljom građana.

Podsećajući da glavni Đilasov takmac u kampanji Aleksandar Vučić teško može biti gradonačelnik, Orlović dodaje da Beograd nije poligon za trećerazredne partijske kadrove: “U Beogradu je najveća koncentracija populacije sa visokim obrazovanjem i ne bi trpeli da dođe baš bilo ko. U Beogradu se ostvaruje najveći udeo u bruto društvenom proizvodu i u njemu živi najveći procenat ukupno zaposlenih. Ne može svako da vodi takav jedan sistem”.

Uz to, kaže naš sagovornik, svako demonstriranje sile u Beogradu imalo je bumerang efekat.

Tokom dve decenije višestranačja glavni grad je već funkcionisao sa vlašću drugačijom od republičke, baš kao što je to slučaj u mnogim metropolama.

“Širak je bio gradonačelnik Pariza u periodu od 1977. do 1995. godine dok su se u Francuskoj smenjivale koalicije. U Njujorku je republikanac gradonačelnik, a predsednik SAD demokrata, kao i u Engleskoj, gde je u vreme vlade laburista na čelu Londona bio konzervativac Boris Džonson. Imamo primer iz okruženja, u Ljubljani je Zoran Janković bio gradonačelnik i kada nije imao svoju partiju, a i sada je kada vodi najjaču opozionu stranku. Tako je i Zoran Đinđić bio na čelu Beograda u vreme Miloševićeve vlasti”, objašnjava Orlović.

Takozvano prekomponovanje lokalnih vlasti ponovo je aktuelizovalo dilemu da li bi direktan izbor gradonačelnika i predsednika opština smanjilo tu vrstu postizbornog upliva republičke vlasti. Građani Srbije su 2004. direktno birali gradonačelnike i predsednike opština, nakon čega su skupštine bile blokirane u dve trećine samouprava, uglavnom tamo gde gradonačelnici ili predsednici opština nisu bili iz većine. Uprkos tome, neposredan izbor se smatra boljim rešenjem zato što izabranima obezbeđuje veći legitimitet, ali i odgovornost – koju procenjuju građani na narednim izborima. Moguć je i kombinovani sistem koji bi istakao specifičnost Beograda kao glavnog grada – prave male dvomilionske države - u odnosu na ostale gradove i opštine, tim pre što, kako podseća Orlović, Beograđani gradonačelnika doživljavaju kao neposredno izabranog.