Imaš muža, vrati stan

Kada je 2008. podignut stambeni blok u malom naselju Kamedin u Zemunu, a supruge i majke vojnika poginulih u ratovima 90-ih konačno dobile krov nad glavom, ni slutile nisu da će ih policija i opštinari obilaziti noću, otvarati ormare i prisluškivati kako bi se uverili da se u njihov dom nije uselio neki muškarac.

Umorna od ponižavanja: Mileva Brkač

Na samom ulazu u naselje sve izgleda tiho, uredno, kućice imaju uređene bašte sa cvećem. Reklo bi se da su ove nesrećne žene uspele konačno da nađu mir, međutim, one kažu da žive u svakodnevnom strahu. Pogrešan potez, pogrešna dojava ili četkica za zube viška u kupatilu mogla bi ih koštati krova nad glavom.

Stanovi su podignuti novcem koji je donirao Japan i od ukupno 50 stanova u 45 žive udovice. One su supruge, majke vojnika koji su devedesetih godina izgubili živote tokom rata u Hrvatskoj i na Kosovu.

Mileva Brkač, jedna od žena koje žive u ovom naselju kaže da je u ratu izgubila muža, kao i da joj je sin teško oboleo.

- Moj muž je poginuo, našli smo ga u komadima. Ne volim da pričam o tome, bilo je njih 22 koji su tako završili. Mi smo ovde potpuno same, sa decom. Navikne se čovek na sve, pa i na život bez muškarca u kući. Sramota je da država ovo radi. Kažu da ne možemo da steknemo stanarsko pravo. Uselile smo se u stanove pre četiri, pet godina i potpisale ugovor na 10 godina. Mnogi koji su izbegli iz Hrvatske a nikoga nisu izgubili u ratu, dobili su stanarsko pravo - kaže Mileva.

Sramoti i bolu tu nije kraj, jer se sada događa da im u pola noći na vrata zakucaju policajci i pretresaju stanove. 

 

- Znate, meni više nije ni do čega. Teško mi je što nas tako ponižavaju. Ovde ima i mladih žena, ali one ne smeju ponovo da se udaju, jer će ih izbaciti iz kuće. Koliko smo čule, majke sa decom mogu ponovo da se venčaju, ali ako je žena bila udata a nema dece i nađe muškarca, leti na ulicu i gubi pravo na penziju - objašnjava Mileva Brkač.

Kad padne noć, ove žene često imaju neplanirane i nimalo dobronamerne goste.

- Dešavalo se dođu nam na vrata dva policajca i troje službenika opštine. Gledaju ko u stanu živi, idu iz sobe u sobu, čak broje i peškire i četkice za zube u kupatilu. Meni nije do toga jer više nisam mlada, ali ima ovde i mladih žena. Plaše nas - priča Mileva.

Kamendin

 

Do sada, kako kažu ove žene, ni jedna od njih nije ni pomislila da se ponovo uda. Većina od njih ima decu, o kojoj brinu potpuno same. Dok razgovaramo sa njima, pored nas prolazi žena u crnini. Ne želi da priča samo odmahuje rukom, u ratu je kaže izgubila dva sina i muža. Njena komšinica Veska Maimarević kaže da mora da skupi hrabrost da uopšte priča za medije.

- Plašim se, šta ću ako me zbog ovoga neko izbaci na ulicu. Na Kosovu sam izgubila sina od 14 godina, a suprug mi je završio u "žutoj kući". Muž mi je kidnapovan, imam i dokumentaciju da su mu izvadili organe zbog trgovine. Ovde sam, a duša mi je dole, gde sam rođena i gde sam živela. Ostale su samo ćerke, prošle godine se najmlađa udala na Kosovu. Imam petoro unučadi i šesto je na putu, to me u ovoj muci drži i raduje - počinje priču Veska kroz suze.

I ona potvrđuje da su pod budnim nadzorom.

Bez mirnog sna: Veska Maimarević

 

- Kontrolišu nas opštinari iz Zemuna. Mene nisu, jer sam pravo da stanujem dobila kao majka palog borca. Žene koje su izgubile muževe i tako završile ovde, stalno proveravaju. Mislim da njima nije do udaje, ali smo i dalje u strahu. Šta ćemo, kud ćemo, ma ne znam - kaže Veska čija je sva imovina ostala na Kosovu, a sina je sahranila u crkvenom dvorištu u Orahovcu.

U naselju vlada mučna tišina, a čini se da je tako i u dušama ovih žena. U ratu su izgubile sve, one koje su volele, kuće, a danas su im u najmanju ruku ugrožena ljudska prava. Kažu da su im najmiliji stradali u ratu za državu, a danas se ta ista država sa njima igra. Sa njihovim strahom, stvarajući im traume koje nisu male. Na papiru piše, u Zakonu o boračko-invalidskoj zaštiti, da sledovanja, odnosno, u ovom slučaju invalidninu i stan, ako se majka uda - preuzima dete.

- To pravo imamo samo pod uslovom da se dete školuje do 27. godine, a često nemamo para da plaćamo deci fakultet - dobacuju sa strahom ove žene. Polovina njih ima decu, a polovina živi potpuno sama.