Tajne ljubavi čuvenih Srba (10): Najveći strasnik srpske lirike
Kralj reči, kako su nazivali Milutina Bojića, pokazao je svoju literarnu, i raznu drugu nadarenost još kao veoma mlad. Još u srednjoj školi oglasio se radovima koji kao da su bili radovi zrelog, iskusnog i ozbiljnog čoveka. Bio je pripadnik znamenite i zapažene, ali kratkoveke i tragične generacije koja je nestala u Prvom svetskom ratu i u najboljim godinama.
Ostao je tako zapamćen uglavnom po jednoj pesmi, ali toliko vrednoj da je poznaju i Srbi koji se nikako, ili bar ne mnogo nisu bavili literaturom. To je čuvena "Plava grobnica", himna srpskim mučenicima koji su najpre postradali u albanskoj golgoti, i kraj dočekali na Krfu i u bolnici na ostrvu Vido, gde i dan-danas počivaju. Bilo ih je toliko da su mogli da budu sahranjeni samo u Jonskom moru.
Bojić se odlikovao bujnom veselošću i smislom za karikaturu, ali je u osnovi pesnik ljubavi, i to one čulne, pa su ga nazivali najvećim strasnikom srpske ljubavne lirike. U opisivanju ljubavi je sasvim nov u domaćoj poeziji početkom 20. veka. On je sav od erotike i prirodnosti, od krvi i mesa. On ne gradi od žene sfingu, niti joj se obraćao kao sestri ili heroini. Kod njega se žena i muškarac ne gledaju "u ćutanju dugom, ko sito dete šećerleme", nego su to "združene galije", gladne jedno drugog i gusarski neobuzdane.
U svom kratkom životu i sam pesnik je bio "veliki grešnik", imao je podosta ljubavnih avantura, ali je verovao i smatrao da je ljudski grešiti, a da se bezgrešnih valja čuvati i bojati. Kao da je znao da će uskoro i sam na svojoj koži osetiti koliko je sve na ovom svetu varljivo i nepostojano, pa i život sam.
Tako se spominje njegova ljubavna veza sa glumicom Marijom Taborskom koja je 1913. igrala Simonidu u njegovoj "Kraljevoj jeseni". A kada je postao stalni saradnik beogradskog lista "Pijemont", sa njim je radila i jedna veoma lepa Beograđanka, čije ime nije ostalo zabeleženo, i sa njom je zajedno pisao neka svoja literarna dela.
U početku su bili u odličnom prijateljstvu, kako bi se u ono doba mogla nazvati tajna ljubavna veza, a onda je ona njemu počela da priređuje ljubomorne scene, verovatno sa razlogom, i da mu vraća milo za drago tako što je koketirala i sa nekim njegovim drugom. Tako se završila ta ljubavna i profesionalna saradnja.
Osim što se u Beogradu često viđao u društvu glumica i službenica, Milutin Bojić se viđao i u Nišu 1914. u društvu svastike crnogorskog poslanika, nekom mladom i lepom Ruskinjom. A u vreme Prvog balkanskog rata upoznao je i jednu češku novinarku i spisateljicu Helenu Maliršovu, koja je u Srbiju došla kao dopisnica čeških listova, a ubrzo postala dobrovoljna srpska bolničarka, u bolnici Sedmog puka.
Tu ju je upoznao Milutin Bojić. Pričalo se kasnije, njih dvoje samo što su se ugledali, gledali su se dugo, ćuteći. Kako je Helena sama govorila, nju su odmah osvojile Bojićeve "kao južna zvezda oči", a on je u njenima video "zeleni krug zenica razvedenih u mekoj zenici ljubičastog pera". Helena je, naime, u tom trenutku imala šešir sa ljubičastom peruškom.
Odmah pošto su se upoznali naočiti srpski pesnik i lepa Čehinja krenuli su u večernju šetnju Topčiderom. O tom susretu Bojić je napisao pesmu o "velikoj noći". Za njega je to bila "noć otkrovenja bolnog sna i bdenja" u kojoj se dogodio svega "cjelov jedan noći cele". Marišova je o tom susretu i njihovom ljubavnom prijateljstvu napisala ceo roman, "Srce nema mira", koji do danas nije preveden na srpski jezik, dok je ova Čehinja prevela na svoj maternji jezik i objavila pesmu Milutina Bojića, njoj posvećenu, "Zelene oči", za koju se u Srbiji ne bi inače ni znalo.
Brz životMilutin Bojić je napisao sedam drama i započeo podosta drugih. Za svega 25 godina života stvorio je četiri obimna toma sabranih dela. Za to vreme je uspeo da postane i zapaženi novinar, reditelj, dramaturg, kritičar, putopisac, prevodilac. |
Milutin Bojić je nesumnjivo bio miljenik žena, ali je samo jednom osetio pravu, istinsku ljubav. Bilo je to sa Beograđankom Radmilom Todorović. Kako je ona sama pričala u ispovesti beogradskom listu "Vreme" 1927. pesnik ju je zavoleo "snažno i najednom, kako je to i odgovaralo njegovom karakteru".
Ona je tada bila tek učenica sedmog razreda gimnazije, što znači da je imala 17 ili 18 godina. Mladog pesnika je tada već tukao glas bliskog "prijatelja" beogradskih glumica, pa su Radmilini roditelji na sve načine pokušavali da spreče ovu vezu. Nisu dozvolili svojoj kćeri ni da pođe na premijeru njegove "Kraljeve jeseni", mada više nije bilo tajna da je Radmila kraljica njegovog srca, a on za nju princ iz bajke. Ali, ljubav je uprkos zabranama, a možda baš zbog njih nastavila da cveta, i trajala je do poslednjeg trenutka života Milutina Bojića.
Duša mi je bolesnaMilutin Bojić se susreo sa svojom verenicom 1916. godine. Uspeli su da otputuju u Nicu u kojoj su proveli čitav mesec, za njih, kako će se ispostaviti, medeni mesec. Onda je on morao da se vrati u Solun. Odatle je Radmili uskoro stiglo pismo u kome stoji: "Teško sam oboleo. I duša mi je bolesna, i ponos, umorni su kao i telo. Da, ja vrlo dobro vidim svoj kraj: nema mi možda ni godinu dana." Da bi utešio verenicu naredne, 1917. godine pisao joj je drugačije, da hoće da se vrati u vojsku ili da ga pošalju u Francusku na školovanje. Uskoro je 8. novembra Radmili stigla strašna vest: Milutin Bojić je preminuo u solunskoj bolnici. Počiva na srpskom groblju Zejtinliku, među junacima koje je mnogo poštovao i voleo. |
Zbog ratnih pustošenja srpske prestonice 1914. Todorovići su morali da se povuku u Kragujevac, gde je Milutin često dolazio, ali je morao da se osloni samo na sreću da li će možda na ulici sresti svoju ljubljenu. A kada god bi mu to pošlo za rukom, molio ju je da se sa njim vrati u Beograd, što ona nije smela.
Tako se idila između Radmile i Milutina uglavnom odvijala u pismima i pesmama, a samo izuzetno u zagrljaju. Ovoj mladoj i lepoj Beograđanki zaljubljeni pesnik je posvetio mnoge prelepe stihove.
U tom ratnom metežu nekako su se i verili. A onda je došla strašna i slavna 1915. Sa srpskom vojskom na albansku golgotu pošao je i Milutin Bojić. Bio je među preživelima koji su uspeli da se domognu Krfa, odakle je on pošao u Solun, gde je oslobođen vojne obaveze. Ali, baš tu se razboleo od spore, ali neizlečive bolesti, stigavši prethodno još samo to, da ispeva svoje čuvene stihove bola i ponosa, i među njima "Plavu grobnicu": "Stojte, galije carske, sputajte krme moćne, gazite tihim hodom.
Opelo gordo držim u doba jeze noćne nad ovom svetom vodom." Kada je zbirka solunskih pesama Milutina Bojića bila već odštampana, u Solunu je izbio veliki požar. U vatri koja je uništila pola grada, izgorela je i Bojićeva zbirka "Pesme bola i ponosa". Preživeo je samo jedan fragment koji je on poslao verenici Radmili. Radmila je kasnije pričala da joj je dragan slao pisma uz koja je bio redovno po jedan njegov sonet, neobjavljen, za nju samo napisan.
