Tajne ljubavi čuvenih Srba (7): Trinaest Nušićevih žena
Dok je mladi pesnik Branislav Nušić bio na robiji zbog jedne pesme, njegovu prvu ljubav Milicu Terzibašić zaveo je njegov prijatelj, mladi lekar Đoka Jovanović.
Ponegde se još izvodi kratka komedija Branislava Nušića "Običan čovek", u kojoj se jedna devojka zaljubljuje u mladića na neviđeno, samo čitajući njegove pesme. Tu je slavni komediograf opisao događaj iz sopstvenog života, što i priznaje u predgovoru. Razlika je samo u tome što se u stvarnosti ta ljubav završila nesrećno, ali je pokrenula mnoga druga Nušićeva dela. Kao i glavni junak Damjanović, i pisac je najpre zbog ljubavi postao pesnik, a kasnije je ljubav bila čest motiv njegovih komičnih dela.
U svojoj "Autobiografiji" Nušić nije bio iskren kada je rekao da je ispevao samo dve pesme, jednoj ženi i jednom kralju. U mladosti se dosta bavio poezijom, koja se i nije isticala naročitom umetničkom vrednošću. Objavio je svega dve ljubavne pesme, "Prva, druga, treća i četvrta tačka moje ljubavi" i "Na dan venčanja", i one su posvećene istoj devojci. Ona se zvala Milica, i upoznala ga je upravo čitajući njegove pesme. Bila je kći Mihaila Terzibašića, trgovca i narodnog poslanika, i sestra jednog Nušićevog prijatelja koji se pojavljuje u "Običnom čoveku". Miličinoj prebogatoj porodici nije padalo na pamet da dozvoli da se njihova mezimica uda za mladića koji je još bio student, i uz to sin propalog trgovca. Da stvar bude gora, mladi Nušić je otišao na dvogodišnju robiju zbog pesme "Dva raba", uperene protiv kralja Milana Obrenovića, i baš tada ga je devojka ostavila. Naime, dok je njen Branislav još bio na slobodi Milica se razbolela.
Zabrinut za njeno zdravlje, zaljubljeni pesnik se obratio za pomoć svom drugaru Đoki Jovanoviću koji je upravo završio studije medicine. Lečenje je trajalo dugo, i za to vreme Đoka je uspeo da izleči Milicu ne samo od boljke, nego i od ljubavi prema svom prijatelju. Kada je to čuo, požarevački robijaš je 1888. izlio sav svoj bol u sonet koji glasi: "Tebi je sudba drugo obrekla, sreću i zlato, u kom bi sjala; meni samo pesmu je dala: Pevaj, božjače, to mi je rekla. Naše su staze različite, i već je blizu rasputnica; više ti neću gledat lica ni tvoje crne kose vite. Jer ti ćeš tvojom stazom sreće, penjuć' se nome sve više, više, živet' u sretnih dana nizu. A ja ću svojom stazom tuge, pevajuć' ljubav, sve tiše, tiše. Al', ljubi me, ljubi, dok smo još blizu!".
Nušić svoju dragu nije preboleo ni kada je odležao kaznu, ali je nevernici oprostio, a utehu i zaborav pronašao pesmi i boemiji. O tome govori njegova pesma "Na dan njenog venčanja" koja glasi: "Njeni svatovi već prošli, i razišli se, zadovoljan svak. Amor je većem ugasio sveću, u bračnoj sobi već zavladao mrak. Neću je kleti, neveru hudu, varljiva zlata što je ote bljes; ja nisam imao kolajna zlatnih, a njojzi pesma ne beše res (ukras). Neću je kleti, nek bude sretna, sa njim će joj biti sretan svaki sat; ja šta sam mogao, sitnica skoro, jedino ljubav iskrenu joj dat". Od tada su mnogi ženski likovi u Nušićevim delima prikazani kao površni i neverni.
U "Autobiografiji" koju je pisao već u zrelim godinama, Branislav Nušić je utvrdio: "Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovek prevali prvu i drugu čašu, otvori mu se apetit i javi žeđ i onda sručuje čašu za čašom. Tako je otprilike bilo i kod mene, i mogu reći da sam postao pravi alkoholičar. Još se ne bih otreznio od prošle ljubavi, a ja bih već prihvatio čašu koja bi bila preda mnom." Iako je tu tvrdio da je imao čak trinaest ljubavi, zapravo je među one tri ili četiri prave umešao školske drugarice, služavke, razne ljubavnice, čak i one udate.
Pišući o prvom poljupcu, zaključio je i ovo: "Čudnovato, čim sam odvojio usne sa usana, ja sam se osetio naoružan iskustvom, koje je ljubavi isto tako potrebno kao i u svima drugim pojavama života. I kao što iskustvo uvek donosi razočaranje, tako se to i kod ove moje ljubavi desilo. Uostalom, razočaranje je najobičniji i obligatan kraj svih ljubavi."
Nušićeva poslednja iz "Autobiografije", trinaesta ljubav, postala je njegova supruga. Zvala se Darinka, i bila je kći trgovca Božidara Đorđevića. Kada je krajem 1891. došla u Bitolj u posetu svom ujaku, konzulu Dimitriju Bodiju, upoznala je njegovog pisara Branislava Nušića. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ali, kada je mladoženja isprosio 17-godišnju Beograđanku, postavio joj je uslov, da mu u braku dopusti jedan od tri poroka, kocku, piće ili žene. Mudra je bila mlada Darinka. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća, da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje, pa je shvatila da je najbolje da izabere žene. Tako i bi. Par se venčao u manastiru kod Bitolja, priredivši veselje o kome se dugo pričalo.
Maler i u ljubavi
Slavni pisac je u "Autobiografiji" zapisao sledeće: "Moja trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi." Supružnici su u početku bili srećni. Ali, već 1899. u pismu Nušićevim roditeljima koje su oboje potpisali, saopštili su da nameravaju da se razvedu. Glavni razlog je, navodno, bila Darinkina ljubomora i tvrdoglavost, a Nušić ističe, da ako je hteo, mogao je da se razvede od žene odmah posle svadbe, iz mnogo važnijih razloga. Na šta je mislio, može se tek naslutiti iz jednog njegovog komentara o ženskom rodu, kada je utvrdio da na zemaljskoj kugli postoje tri pola: "Severni ledeni, Južni ledeni i ženski ledeni pol." |
Na početku 20. veka, kada se već proslavio kao pisac, Branislav Nušić je postao upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. U toj trupi je bio i bračni par Jelena i Dušan Barjaktarović. Oni u umetnosti nisu ostavili dubljeg traga, ali jesu u upravnikovom životu. Bili su tada mladi glumci, i, iz nekog razloga, vrlo brzo stekli naklonost Nušića, koji je na mesto glave pozorišta došao kada i Barjaktarovići. Tako, u listu "Zastava" jedan kritičar 1904. kaže: "Otkad je došlo Narodno pozorište, jedva videsmo starije sange. Gledamo uvek Barjaktarovića u svim većim ulogama: te igra starce i mladiće, ljubavnike i intrigante, neljubavnike i neintrigante. Bilo bi dobro ne pretovarivati mlađe snage."
Za Jeleninog muža Nušić je upriličio gostovanje u beogradskom Narodnom pozorištu i upotrebio svoje veze da bi ga predstavio što pompeznije, mada je i pored toga u čemu, doduše nije imao i neophodnu podršku prestoničke štampe, pa je gostovanje prošlo skoro nezapaženo. I u izveštaju o pozorišnom radu stajalo je da je glavne ženske uloge imala Barjaktarovićka, iako je imala svega 20 godina i nije još bila stalni član pozorišta. Jelena se, zapravo, zvala Adela, i bila je vojvođanska Nemica. Igrala je u nekoliko putujućih trupa, ali o njoj i nema mnogo podataka, osim da je, na primer, igrajući u trupi Petra Ćirića zajedno sa mužem na gostovanju u Šapcu doživela veliki neuspeh. Zna se da je gospođa Barjaktarović imala veoma lepu pojavu i lik, što je, kao i njene mlade godine bilo od velikog značaja za slavnog pisca i upravnika.
Njemu je tada bilo već četrdeset leta, ali se on istinski, skoro kao školarac zaljubio u Jelenu, uprkos tome što je bila tuđa žena. Nušić je glumici Jeleni pružio sve što je mogao. Za nju je kupljena naročita pozorišna garderoba sa lakovanim cipelama i svilenom haljinom koju je ona nosila i kada nije bila na pozornici i koju je ponela sa sobom u Beograd, kada je sa svojim mužem napustila trupu.
Bilo je to upravo u vreme kada je i Nušić napuštao Novi Sad. Ona je mogla ne samo da bira uloge, nego su se za nju potpisivale i menice. Zato se i dogodilo da je ta Nušićeva prevelika, ali istinska ljubav bila jedan od glavnih, dosad malo pominjanih uzroka što je u početku veoma uspešni, pozorišni upravitelj doživeo fijasko, i materijalni i profesionalni. Ko zna kako bi se sve završilo da Jelena Barjaktarović već 1908. godine nije podlegla bolesti koja je pokosila mnoge njene kolege, tuberkulozi.
