"Skinućemo ljagu sa krune"
Princ Vladimir Karađorđević, unuk kralja Aleksandra Prvog, čiji je otac kraljević Andrej, rođeni brat Tomislava i Petra Drugog, a majka princeza Kira Melita od Lajningena, rođen je 1964. godine u Londonu.
U detinjstvu je bio srećan i imao sve što je poželeo. Kada je otac ostavio njegovu majku zbog Milice Anđelković, poznatije kao Mici Lo, rodom iz Vrnjačke Banje, bili su na ivici egzistencije. Jedno vreme su u Engleskoj živeli od socijalne pomoći, a onda je princ počeo da zarađuje. Radio je u metrou, čak je vozio i čuveni londonski autobus double decker, a potom se posvetio turizmu.
Ne zna jezik svojih predaka, ali silno želi da ga nauči. U Jugoslaviju je prvi put došao 1991. godine. Prva slika koju je video dok je leteo bila je vatra nad Vukovarom. Sreću što će konačno videti zemlju u kojoj su rođeni njegovi preci pomutile su ratne strahote. Ali, on je nastavio da dolazi u Srbiju, verujući da se približilo vreme kada će Srbija postati monarhija.
Domaći zadatak
- Da sam bilo koga u Jugoslaviji 1985. pitao da li će se država raspasti za 20 godina, odgovorio bi odrečno. Da me je neko pitao 1991. da li je monarhija moguća u narednih 10 godina, rekao bih da jeste. Da mi je neko isto pitanje postavio 2005. godine, verovatno bih rekao da ne treba još mnogo vremena. Još mislim da je to moguće.
Stazama pradede- Bilo nam je veoma drago što smo obišli Svilajnac. Naročito bitna istorijska mesta. Posebno nam je bila čast da budemo u kući Milosava Katića, potomka Dimitrija Katića, prvog predsednika Narodne skupštine Kraljevine Srbije u vreme kralja Petra Prvog, mog pradede. On je imao običaj da svraća u njihovu kuću, ali inkognito, obučen kao Ciganin. Ta porodica je za mnogo šta zaslužna, ali je zanemarena. |
- Dovoljno je bilo videti reakcije svetskih monarhija na proslavi 60. godišnjice vladavine kraljice Elizabete, moje tetke. Nikada nije bilo tako mnogo promonarhističnih osećanja. Ta osećanja treba probuditi kod srpskog naroda.
- I na sahrani kneza Pavla videli smo da postoji želja u narodu za monarhijom.Mislim da je nekada moglo da se računa na osam procenata, a danas neki kažu da je to 30-32 procenta.
Ne znam koliko je još godina potrebno da bi Srbija postala monarhija. To nije matematička formula. Ali, mislim da, ako mi uradimo domaći kako treba, i ako Srbi shvate pravu istinu o kraljevskoj porodici, možemo da imamo referendum za dve godine za koji verujem da bi ga vlada podržala.
Kneginjin uspeh
- Moramo biti pošteni kao članovi porodice Karađorđević. Bilo bi veoma opasno pretvarati se da smo nešto što nismo. To je i razlog zbog kojeg je kneginja Jelisaveta imala takav uspeh u rehabilitaciji kneza Pavla. Ona je svog oca predstavila kao što su ga komunisti i mediji predstavili. Potom je od Vlade zatražila da se sazna istina o tom nedužnom čoveku, koji je u Drugom svetskom ratu, zapravo, pokušao da Srbe spase pogibije.
Mi moramo da uradimo istu stvar. Moramo da kažemo, u redu, imamo kraljevsku porodicu, mi smo legalno njegovo kraljevsko visočanstvo, princ i princeza, ali nemamo nikakve legalne funkcije osim tih titula. Prvi korak treba da napravi prestolonaslednik Aleksandar. Da stane pred srpski narod i Vladu i metaforički kaže: slušajte, mi smo nagi, nemamo ništa da obučemo. Potrebno nam je da nas vi "obučete".
Ironija u adresi- Sa princezom Brigitom trenutno živim na imanju u Nemačkoj, a postoji mogućnost da dobijemo imanje u Londonu. Moja supruga posluje u Nemačkoj, a meni je kao princu lakše da putujem. Ovde u Beogradu ne možemo da koristimo Beli dvor zbog problema sa vodoinstalacijama i grejanjem. Moram da rešim i probleme sa rođakom Aleksandrom pre nego što princeza Brigita i ja dobijemo naša prava na rezidenciju na Dedinju. Ironično je u mojoj ličnoj karti navedena ta adresa, a ja sam još izbeglica. |
Hoćete li da nas obučete kao kralja, princa i princezu ili ćete nas ostaviti nage pred srpskim narodom? Ako se ne počne od tih glupih osnovnih argumenata, ništa ne može ni da se uradi. Jer, uvek možete da upadnete u kontraargumente kojim će vas nazvati lažovima.
Dakle, ako prestolonaslednik stane pred srpski narod i kaže: "Ja sam kralj, vi ne morate od mene da načinite kralja", to može da uzrokuje brojne probleme. To je ono odakle Karađorđevići treba da počnu. Od razotkrivanja svih neistina još iz Prvog i Drugog svetskog rata. To je tačka početka.
Protokol časti
- Ima dosta laži o porodici Karađorđević. Kralj Petar Drugi bio je pod velikim pritiskom čim je shvatio da će rat zahvatiti Jugoslaviju. U stvari, verujem, ako ne grešim, da su Nemci invaziju završili za 10 dana. Kralj Petar je bio prisiljen da napusti zemlju. On je spakovao svežanj ključnih dokumenata i uzeo zlato sa sobom.
Ali on nije poneo milion tona, kako ga optužuju. Uzeo je dovoljno zlata da ne bi imao finansijskih poteškoća i da bi platio vladu. Niko nije znao koliko će Drugi svetski rat da traje. Ironija je da je avion kojim je Petar odleteo iz zemlje bio mali da bi mogao da ponese toliki teret, što znači da nije bilo šanse da iznese toliko zlata. Osim ako za njim nije krenuo konvoj, što svakako nije bio slučaj.
Laž se odnosi i na abdiciranje kralja Petra. Ta laž je razjašnjena. Kralj Petar nije abdicirao, jer to nije oficijalni akt koji uključuje sistem događaja koji moraju da budu napisani i potpisani od strane osobe koja abdicira. Ono što je kralj Petar uradio bilo je da je dao svoju vladarsku moć vladi Tito-Subašić. Može se reći da je to počelo 1944, a završeno krajem 1945. Kralj Petar je bio rezervisan kad je u pitanju i prva i druga verzija ugovora Tito-Subašić.
Originalni ugovor je bio napisan iza njegovih leđa. Tito i Subašić su se sastali na ostrvu Vis i isplanirali šta će se dogoditi. Subašić je kralju Petru predočio plan, a on se osećao izdanim, jer nije imao nikakav uticaj na sastavljanje ugovora. Da bi razjasnio taj slučaj on je otišao Čerčilu, koji, nažalost, nije bio od neke koristi.
Pretio je kralju Petru i rekao mu ili sa njima ili si protiv nas. Traži je da kralj Petar potpiše ugovor Tito-Subašić i složi se sa željama Britanaca. Jednostavno, on je bio prevaren. I danas, koliko god ja pokušavao da odbranim mog ujaka Petra, sve to se, nažalost, dogodilo. I posledice su bile veoma loše za našu porodicu. One i danas postoje. Na primer, mi nemamo "glavu porodice". A nemamo je zato što pravila nisu postavljena od strane Titove administracije.
Čak i ako ne prihvatite to i borite se protiv toga, prema članu 3 familijarnih pravila onaj ko ima kraljevsku titulu je glava i zaštitnik porodice. Danas je Srbija republika i nema kralja. Zanemarimo prestolonaslednika, koji nije pravi vladar, jer nije krunisan. Stoga nemamo glavu, ni zaštitnika porodice. Ono što imamo je grupa muških krvnih srodnika pojedinaca koji imaju ista prava. Ali, još postoji pravilo glavnog u protokolu časti.
Ako neko želi da predstavlja porodicu, jedino je fer da prestolonaslednik Aleksandar bude prvi pozvan. Zato, ako Vlada organizuje neku manifestaciju i želi da joj prisustvuje predstavnik porodice Karađorđević, jedino je pravilo da prestolonaslednik Aleksandar bude prvi pozvan. A ako on nije u mogućnosti da ide, onda može neko drugi. Ali, legalno on nema nikakvu drugu moć iznad bilo kog drugog muškog člana porodice.
Socijalna pomoć
- Moje poimanje sreće zavisi od životnog perioda. U detinjstvu sam najsrećniji bio u Portugalu, a kada sam odrastao, to je bio dan kada sam oženio svoju suprugu i dan kada sam prvi put došao u Jugoslaviju.
Najprivatnija stvar koju mogu da ispričam za čitaoce vašeg lista je da pojasnim moj odnos sa ocem. Moj otac i majka, u očima nas dece, imali su savršen brak. Bili smo veoma srećni u Portugalu. Mi smo kao deca imali sve što smo poželeli. Mislili smo da živimo u raju. Kada bi otac odlazio na posao, mojoj majci je ostavljao pisamca.
Sačekali pravdu- Danas sam veoma srećan. Princeza Brigita i ja bili smo na ponovnoj sahrani kneza Pavla na Oplencu. Taj čin je nešto veoma važno. On je prekretnica ne samo za porodicu Karađorđević, već i za Srbiju i srpski narod. Loših devedesetih godina bilo je teško otvoreno razgovarati o nepravdi koja je učinjena porodici Karađorđević. Kada je kneginja Jelisaveta započela proces rehabilitacije kneza Pavla morala je da čeka pravo vreme. Bila je prvi član porodice koji je prihvatio taj izazov. Ona je prošla proces suđenja i zapravo je morala da počne od momenta kada je knez Pavle bio rehabilitovan da bi bila u mogućnosti da njegovo, kao i tela svoje majke i brata, prenese u Srbiju. To je bio monumentalan događaj na Oplencu. Bili smo veoma ponosni što smo mogli da mu prisustvujemo. To nam je bio pokazatelj da postoji način koji može da promeni loše napisanu istoriju, laži i prevare koje se odnose na našu familiju. |
Nažalost, ta idila počela je da se kvari kada je otac bio pozvan na sahranu svog brata, kralja Petra Drugog. Bio je jedini Karađorđević koji je prisustvovao sahrani. Kada se vratio, bio je veoma uznemiren zbog Mici Lo. Rekao je mojoj majci da Mici očekuje ovo ili ono, vrlo ružne stvari. Kasnije je uspostavio kontakt sa dr Loom, njenim bivšim suprugom.
Onda je majci rekao da planira da svi napustimo Portugal i počnemo novi život u Americi. On je tamo bio u tri navrata. Kada se treći put vratio majka je pronašla pisma koja je pisao Mici Lo. Bilo je očigledno šta se dešava. Majka je emocionalno bila slomljena. Otac nas je napustio i otišao u Ameriku, a zvanično su se razveli 1973. Majka nije želela da se razvede, ali braća su je naterala, jer je ona bila glava nemačke kuće, porodice Romanov.
- Svog oca nisam video do 1982. Tada sam sa majkom otputovao u Ameriku. Sreli smo ga, ali ja sam imao zadovoljstvo da budem sa njim samo jedan sat. Onda, sam 1990, dok sam se bavio turizmom, imao veoma snažan osećaj da moram da kontaktiram oca.
Otišao sam 5. maja, a on je umro posle dva dana. To iskustvo veoma teško mogu da objasnim. Činjenica je da je moja majka mnogo patila. Tačno je i da smo, zbog toga što nas je otac napustio, živeli u apsolutnom siromaštvu. Nismo imali kontakte sa njim, živeli smo od socijalne pomoći, ponekad smo spavali na drvenim krevetima, ali ne mogu da objasnim koliko sam voleo svog oca i koliko sam mu se divio.
Kao otac je bio katastrofalan, ali kao princ dinastije Karađorđević za mene je bio apsolutni idol. Da je danas živ, znam da bi stvari bile drugačije. On je imao neverovatnu ljubav prema srpskom narodu, koju je odneo u grob sa sobom. Voleo bih da Srbija danas zna ko je bio moj otac, jer mislim da imaju drugačiju sliku o njemu.
