Vladika bački Irinej: Kuda ideš, brate Lavrentije?
Vladika bački Irinej ocenio je da je izjava episkopa Lavrentija da takozvanoj Makedonskoj pravoslavnoj crkvi treba dati autokefalnost, krajnje nepromišljena, neozbiljna i crkveno-kanonski neprihvatljiva. Vladika Irinej u svoj obraćanju pojašnjava javnosti, ali šalje i poruku vladiki Lavrentiju, koga pita da li ne zna ili možda ne želi da zna ono što zna svaki student prve godine teologije - na koji način je vekovima u Pravoslavnoj crkvi sticana i davana autokefalija odnosno takozvana nezavisnost pomesne Crkve.
"A, očigledno, nije ni čuo za savremeni, svepravoslavnim konsenzusom formulisani stav po ovom pitanju. Da je išta o tome načuo, znao bi da nijedna pomesna Crkva, sama za sebe, ne može dati autokefaliju već samo predložiti svepravoslavno razmatranje eventualnog osamostaljenja nekih svojih eparhija. Žalim što moj uvaženi stariji brat i saslužitelj ne zna - ili možda ne želi da zna", piše vladika bački.
On navodi da kada bi bila primenjena "lavrentijevska logika, jedan crkvorazbijački puč, antisaborski i antisaborni akt samoproglašenja, izvršen uz aktivno učešće i podršku svetovne, pritom bezbožničke i anticrkvene vlasti, treba prosto-naprosto priznati: bezakonje treba proglasiti zakonitošću, raskolništvo crkvenošću, mržnju ljubavlju, zlo dobrom".
"Kuda bi nas to odvelo? Šta bi ostalo od Crkve i njenog bogoustanovljenog poretka? Ima li u istoriji Crkve ijednog primera za takvu metodologiju rešavanja kanonskih pitanja? Da li su blaženopočivši patrijarsi German i Pavle i toliki naši episkopi za vreme trajanja već gotovo poluvekovnog raskola bili u teškoj zabludi ili u stanju umne pomračenosti kada su, uprkos svim pretnjama tadašnjeg režima, zauzeli odlučan, a kanonski i jedini mogući stav prema crkvenim pučistima i njihovim nastavljačima? Da li su i sve pomesne Pravoslavne Crkve u zabludi - ili 'nezrele', kako vele vođe raskola u Skoplju - zato što, solidarno sa SPC, ne priznaju samoproglašenu autokefaliju i odbijaju kanonsko opštenje sa raskolnicima", pita vladika bački.
On poredi ako nekoliko episkopa u raskolu mogu, po ovoj teoriji, "mirno i hladnokrvno, umesto predviđenih kanonskih mera, da čekaju priznanje, odnosno nagradu za rušenje crkvenog poretka, odbacivanja bratske ljubavi i gaženja sopstvenog ispovedanja vere datog pred episkopsku hirotoniju, zašto onda i bilo koji sveštenik ili monah ne bi mogao da proglasi svoju nezavisnost ili 'autokefalnost' u odnosu na nadležnog episkopa".
"Recimo na episkopa šabačkog Lavrentija, pa da, umesto crkvenog suda i raščinjenja, čeka i dočeka priznanje i odlikovanje, poput, recimo, priznanja i odlikovanja koje je od pomenutog epikopa dobio nesrećni pop Peranović? Zašto to, na kraju krajeva, ne bi mogao i bilo koji vernik", dodaje episkop bački.
Episkop Lavrentije najavio je u izjavama medijima da bi on ili neko drugi mogao da na Arhijerejskom Saboru da predloži da se nepriznatoj MPC da autokefalnost.
"Predložio je to pa ostao živ. Duboko sam uveren da, osim njega, niko ne bi predložio tako nešto, a sve se nadam da će i on u međuvremenu promisliti, a možda ponešto iz eklisiologije i kanonskog prava i pročitati. Umesto najavljenoga, mogao bi da učini nešto drugo. On je, naime, do sada tri puta podnosio i povlačio ostavku na aktivnu službu, odnosno na upravljanje Eparhijom. Ukoliko ovakvim potezima misli da kruniše svoju višedecenijsku arhipastirsku službu, mnogo korisnije i za njega i za Crkvu bilo bi, uveren sam, da po četvrti put zatraži umirovljenje i da pri tome ostane. Ovo govorim, pred Bogom i pred ljudima, krajnje dobronamerno, bez i trunke zlobe ili ironije", ističe bački episkop.
On podseća i da ovo nije po prvi put da odgovara na navode vladike Lavrentija.
"Poodavno, dok je episkop Lavrentije još bio mlad vladika, a moja malenkost mlad jeromonah, napisao sam mu pismo pod naslovom Quo vadis, Laurentie? Ono je bilo motivisano njegovim tadašnjim postupcima u odnosu na Rimokatoličku Crkvu: ponašao se, naime, kao da je jedinstvo među Crkvama već datost, a ne zadati cilj, ostvariv samo blagodaću Duha Svetoga", piše episkop.
Svoje obraćanje vladika Irinej završio je rečima:
"Sa svim poštovanjem prema sveštenom činu, godinama i nespornim zaslugama vladike Lavrentija, zaključujem pitanjem iz naslova i prve rečenice ovog neplaniranog i neželjenog obraćanja, i za adresata i za mene mučnog, ali ni u kom slučaju žučnog. Ponovo: kuda ideš, brate Lavrentije? Iterum: quo vadis, frater Laurentie?"
