Za nas Čiča nikad neće umreti

Prvi osnovni sud u Beogradu početkom ovog meseca proglasio je mrtvim komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Dražu Mihailovića i time formalno omogućio Višem sudu da razmatra zahtev o njegovoj rehabilitaciji.

Spomen ploča posvećena Dražinim pratiocima

Tragom ove informacije, reporteri "Vesti" posetili su Dobrunsku Rijeku kod Višegrada, na samoj granici između Srbije i Republike Srpske, gde je prema faktografskim podacima, 1946. godine Draža i uhvaćen.

- Postoji još desetak živih svedoka, učesnika tog događaja, ali mislim da će oni odneti u grob tajnu kako je Draža zaista zarobljen, jer se i dalje plaše mogućih posledica - priča arhimandrit Jovan Gardović, nastojatelj manastira Svetog Nikolaja, srpske svetinje koja se nalazi na samo 300 metara od mesta gde su pripadnici Ozne pobili trojicu generalovih pratilaca, a njega uhapsili.

O tom događaju svedoči spomen ploča, a u centru manastira i spomenik Draži Mihailoviću.

- Ovaj kraj je dosta propatio zato što je čuvao čiča Dražu. Mnogo ljudi je pobijeno, a mislim da nema nikog iz Dobrunske Rijeke, a da zbog toga nije bar jedan dan proveo u zatvoru. Pre skoro 70 godina doživeli smo da braća zarate među sobom i to je nešto što srpskom narodu ne sme da se ponovi. Ali, i taj i kasniji događaji pokazuju samo koliko je odsustvo Boga među nama, kolika je duhovna i moralna kriza. Jer, u tadašnjem sukobu četnika i partizana ne treba postavljati pitanje ko je kriv i ko je prav. Kada dođe do krvi, svi su krivi - veli arhimandrit Jovan.

Meštani Dobrunske Rijeke su, u spomen na tragičan događaj, krajem šezdesetih godina, ovo selo prozvali Draževina, a 2004. godine unutar zidina manastira finansirali izgradu spomenika čiča Draži, za koji nastojatelj kaže da nije samo simbol poštovanja nekadašnjem komandantu jugoslovenske vojske u otadžbini, već "simbol kojim se pokazuje kako je narod stradao samo zato što je žednom dao vode, a gladnom hleba".

- Srpska je tragedija što zbog pomaganja čiča Draži nisu stradali samo njegovi jataci, već i njihove žene i deca i da je taj pogrom trajao sve do pre dvadesetak godina - kaže arhimandrit Jovan.

Božo Vidaković potvrđuje te reči kao jedan od potomaka ljudi koji su čuvali generala Dražu.

- Moj đed Budimir Gajić ga je čuvao. Nije želeo da priča o tome, ali mi je na kraju rekao da je bila izdaja. Sećam se da smo i mi deca bili maltretirani, posebno za 25. maj kada je ovuda prolazila štafeta mladosti. Zbog toga i ne treba da vas čudi da nas najmanje ima ovde. Od 150 domova nekada, sada je tek desetak. Rasuti smo od Beograda, preko Amerike do Australije - veli 42-godišnji Božo koji i sam živi i radi u Sloveniji.

Većina njegovih rođaka je rasuta po belom svetu.

- Bratići su u Čikagu, Gajići, Babići, Lučići su u Australiji... - nabraja nevoljno Božo.
Monah Serafim, koji je u ovom manastiru od pre četiri godine, kaže da je general Mihailović u ove krajeve stigao krajem 1945. godine, te da se prvo skrivao u selu, a zatim je otišao tri kilometara više, u brda.

- Postoje ostaci zemunica koji govore da su tu boravili tokom zime, a sklonište su našli u najgušćem delu šume i još se vide dimnjaci koje su probili kroz šuplja stabla. Uhapsili su ga marta 1946, kada je trebalo da se susretne sa navodnom vezom koju je obezbedio Nikola Kalabić - veli monah Serafim vodeći nas stazama i bogazama kojima se i sam general kretao.

Arhimandrit Jovan dodaje da je Draža Mihailović u ove krajeve stigao sa 40-ak ljudi, ali da je na kraju ostao tek sa desetak, najvernijih pratilaca.

- Postoje tri verzije kako je uhvaćen. Prema prvoj, komunisti su naterali N ikolu Kalabića da dođe i izda svog komandata i po toj priči je snimljena TV drama. Po drugoj verziji, u šumu je stigao Kalabićev dvojnik, jer je on odmah bio pogubljen. Navodno, Draža je shvatio o čemu je reč pošto taj dvojnik nije imao mladež na vratu i odmah povikao: "Braćo, izdaja", ali je bilo kasno. Postoji i treća verzija, ali o njoj ne želim da pričam dok ne sakupim sve potrebne podatke - veli nastojatelj manastira Svetog Nikolaja.