Poreklo hrišćanstva u Srbiji (6): Tajna rimskih klesara

S vremena na vreme, na mesto manjih pljačkaških pohoda koje preduzimaju sarmatska plemena Jaziga i Anta, javljaju se prave invazije. Posledica toga je zauzimanje većih prostora, naseljavanje došljačkog stanovništva, njihovo integrisanje i izgradnja upravnih centara, gradina, poput ove na Jelici. Jazige i Ante od Rima dobijaju ulogu federata i nesmetano se nastanjuju u podunavskim provincijama.

Svetska slava sremskih mučenika: Bacanje četvorice fruškogorskih kamenorezaca u Savu

 

Ova situacija, u Rimskoj carevini, objašnjava grobne i druge nalaze sarmatskog porekla. Na Gradini se, na primer, jedan pored drugog, nalaze romanski i sarmatski grob. Zajedničko sahranjivanje podrazumeva i zajednički život. Reč je, dakle, o procesu koji konačno u Srbiji konstatuju i istoričari. Taj proces je, u cirkummediteranskim sredinama već uočen i protumačen kao proces akulturacije srpskih plemena u romanskoj sredini, njihovo nastanjivanje i postepeno preuzimanje romanskih običaja i načina življenja. Pri tom, još jedno vreme, zadržavaju se tipični elementi sarmatske nacionalne nošnje: fibule, ogrlice, pojasne kopče, i upravo njih nalazimo na starovekovnim, ranohrišćanskim, lokalitetima Srbije.
 

CAREVA NAREDBA

Mošti mučenika prenete u Rim

 

Ranohrišćanska, starovekovna putna trasa kroz Kosovo i Metohiju, do Kačanika, gotovo da i nije proučavana, iako je bila najkraća maršruta koja je povezivala i danas povezuje dva mora, Jadransko i Egejsko. Ona je spajala jadranski grad Lješ (Lišum), Skoplje (Scupi), i, potom na jugu Solun (Thešaloniki). Tako je ova transverzala Lješ-Teranda-Skoplje, povezivala tri rimske provincije: Epir, Dardaniju (Gornju Meziju) i Makedoniju. Ova saobraćajnica je bila spojena sa mnogim lokalnim putevima, paralelnim sa trasom preko Egnacijuma, koji su postavljeni i izgrađeni mnogo severnije od puta Drač-Solun-Carigrad.

Jedan od najvažnijih ranohrišćanskih centara Srbije je i Sirmijum, današnja Sremska Mitrovica, neraskidivo povezana sa progonima hrišćana i mučenikom svetim Dimitrijem. Zahvaljujući praktičnosti rimske uprave, za većinu događaja u Carstvu doznajemo iz zvaničnih sudskih i administrativnih spisa. O događajima vezanim za progone hrišćana, rimski prokuratori i njihovi potčinjeni, su vodili zvanične zapisnike sa sudskih procesa.

Takav je slučaj i sa stradanjem većine sirmijumskih mučenika, uključujući i Dimitrija.
Najveći sirmijumski progon hrišćana dogodio se u prvoj deceniji 3. veka, a jedan anonimni savremenik ih je opisao ovim rečima: "...26. februara 305. godine pogubljena su 72 hrišćanina, 28. i 30. marta 305. g, njih 50, u julu, iste godine 30, a u avgustu 308. g, preko 200 hrišćana". Jedna od najpoznatijih priča o stradanju hrišćanskih mučenika u Sirmijumu je ona o četvorici fruškogorskih kamenorezaca, u zapadnoj Evropi poznata kao Pasio sanctorum ljuatuor coronatorum, sačuvana u mnogobrojnim rukopisima, koji se danas nalaze u Vatikanu, Veroni, Bernu i Minhenu; na ovu temu postoje i drugi spisi, među kojima je i jedan grčki, iz 12. veka.

Rimski mural u Sirmijumu

 

Legenda kaže da je imperator Dioklecijan imao velike kamenolome na Fruškoj gori koji su za palate, trgove, hramove i druge građevine, u Sirmijumu i širom Srema davali kvalitetan kamen: crveni porfir i jednu vrstu mermera, sličnu mermeru sa Tasosa. U jednom obilasku kamenoloma, dopala mu se jedna vrsta crvenog porfira, pa je naredio da radnici i majstori isklešu kip boga Sunca sa četiri konja i to samo od jednog jedinog monolita. I nadzornici i radnici, njih 627 na broju, našli su se u priličnoj nevolji, jer je bilo teško pronaći tako veliku i bogatu žicu kamena.

Ali, među radnicima su bila i četiri potajna hrišćanina, Klaudije, Kastorije, Simpronijan i Nikostrat kojima se pridružio i mlađi pomoćnik Simplicije. Oni su, uzdajući se u svoju veru, brzo pronašli odgovarajući blok i savršeno i precizno izradili poručeni kip, visok 25 stopa ili 7,5 m. Dioklecijan je bio zadovoljan obavljenim poslom i podelio je radnicima bogate darove. Usput je naredio da se na mestu kamenoloma, tzv. Debelom bregu, sagradi jedan hram i u njega smesti pozlaćeni kip boga Sunca.

Ista grupa dobila je zadatak da izradi kamene stubove i kapitele za hram, školjke za česmu i bazen, ukrašen umetničkim statuama. Kad je car video gotova dela, obradovao se i očaran njihovom lepotom, rekao: "Srećan sam što ste tako vešti, ali zašto niste izradili, kako sam zapovedio, bistu Eskulapa, boga svakog zdravlja?" Uz Eskulapov kip, imperator je naručio i lavove koji bljuju vodu, orlove, jelene i mnoge druge životinje.

Kamenoresci su se dali na posao i za četiri meseca izradili sve, osim Eskulapa. Pred dolazak cara, svi kipovi su bili poređani na jednom polju. Okružen radnicima i nadzornicima, Dioklecijan je uzalud tražio boga zdravlja, a tada su mu nadzornici, već ljubomorni na uspehe hrišćanske grupe, otkrili njihovu tajnu. Isprva je car pokazao veliku blagost, očekujući da će se hrišćani pokoriti njegovim zahtevima, ali je kasnije, iznenađen njihovom upornošću, podstican od nadzornika, naredio da moraju javno prineti žrtvu bogu Sunca, prema starom običaju, ili će biti umoreni teškim mukama.

HRAM ZA MUČENIKE
Kad nisu pomogla nagovaranja, klesari su išibani i zatvoreni u olovne sanduke. Sanduci su bačeni u reku Savu. Kasnije su sirmijumski vernici izvadili sanduke i položili ih u martirijum, deo hrama ili svetog mesta u kome se nalazi grob mučenika za veru a koji se nalazio na tadašnjoj adi Karbonariji. Sada je to lokalitet Širingrada, u Mačvanskoj Mitrovici. Njihove svete mošti preneo je u 6. veku sirmijumski episkop Sebastijan i položio ih u hram, posebno za njih izgrađen na Labikanovom putu u Rimu. Ovaj hram i danas postoji. Zove se Basilica ljuatro coronati, a u dobro očuvanoj kripti vidljivi su sarkofazi u kojima počivaju mučenici.