Varoš na tavanu Srbije

Samo da preko Pešterske visoravni prođe autoput sve će se promeniti nabolje i ovaj deo Srbije dobiće turistički značaj ravan onom koji ima Zlatibor, veruju Sjeničani.

Sjenica: Varoš na tavanu Srbije

U Beogradu je tog vrelog avgustovskog dana bilo 38 stepeni. U hladu. Na suncu, iznad asfalta, oko 50. Zakleo bi se čovek da gori vazduh. U Sjenici, 275 kilometara udaljenoj od glavnog grada Srbije, tamo na zapadu, na preko 1.000 metara nadmorske visine, deset stepeni niža temperatura. Na brdu iznad grada, mestu gde je podignuta meteorološka stanica, u razgovoru sa Nedžadom Mašovićem i dr Rušidom Mahmutovićem, Sjeničanima čije sam gostoprimstvo uživao, procenjujemo da tu oko nas temperatura ne prelazi 25. podeljak.

"E, vidiš u onom pravcu, preko Golije, tamo je Beograd", pokazuje mi Rušid.

Nedžad u Frankfurtu

Nedžad je već godinama na privremenom radu u Frankfurtu. Tako se to kaže; ode čovek na par meseci, neku godinu, da zaradi nešto, skući se, a ostane ceo život. Ne znam do kada će Nedžad i njegovi ostati u Nemačkoj, ali nemam dilemu da je on tamo samo telom. Sve ostalo je u Sjenici. Čini sve što može da drugima skrene pažnju na rodni grad, njegovu lepotu, nerazvijenost, turističke potencijale. Kad je u Sjenici na odmoru, kao tih dana, ne odvaja se od fotoaparata, pa zimi, kad Peštersku visoravan pokrije i nekoliko metara debeo sneg, Nedžad gore u Nemačkoj, krati večeri prelistavajući ono što je fotografsko oko zabeležilo. I uveren je, a nije daleko od istine, da Sjenici i Pešteru treba samo autoput i nekoliko maštovitih i vrednih ljudi na vlasti.
Za ostalo se pobrinuo onaj koji je, stvarajući svet, na ovom delu Srbije bio široke ruke.

Osećam nostalgiju u glasu čoveka koji je pet najlepših godina svoje mladosti, onih studentskih, ostavio u Beogradu. I danas održava neka beogradska prijateljstva iz tih izbledelih vremena.

Sjenica kao na dlanu. Lepa varoš, okružena planinama, pokrivena čudesno bistrim nebeskim plaštom koji je tu, čini se, nadohvat ruke. Kao, uostalom, na celom Pešteru, tavanu Srbije. Oko nas trepere glasovi zrikavaca. Pre tridesetak godina, pričaju mi Nedžad i Rušid, sa ovog mesta moglo je da se vidi mnoštvo stada ovaca, razbacanih po pašnjacima. Danas je sve to prazno. Nema više u jugoslovenskim relacijama velikog poljoprivredno- industrijskog kombinata Pešter, na izdisaju je, kao i DP "Vesna".

I u Sjenici je tranzicija, drugo ime za dozvoljeni lopovluk, svojom prljavom metlom počistila sve što je vredelo, proizvodilo, od čega se živelo.

Zemljak Turkoglu

Danas Sjenica preživljava od onih koji su hleb potražili daleko od Pešterske visoravni. Najviše ih je u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj. Neki su u ovim smutnim vremenima, tragom svojih predaka, sreću potražili u Turskoj. Najbolji košarkaš te zemlje svih vremena, svojevremeno vrlo uspešan NBA igrač, Hidajet Turkoglu, veliki prijatelj Divca i Stojakovića, igrali su skupa u Sakramentu, potiče iz sjeničke porodice Ramićević.

Nekoliko kilometara od grada, u selu koje nosi pomalo čudno ime, pa ne bih baš da ga spominjem, rođen je Asmir Kolašinac, srpski bacač kugle, olimpijac, vrhunski sportista. Vozimo kroz to selo u sumrak, sat-dva pre nego što će Asmir bacati kuglu u finalu Olimpijskih igara u Londonu. Pitomina; pašnjaci, parcele pod krompirom i kukuruzom, livade... i sve zeleno. I ovde je suša, ali daleko od one u Vojvodini. Kiša povremeno padne, kratko, istina, tek da pokupi prašinu, ali padne. Noći su prijatne, temperatura se spušta i do 14 stepeni, za spavanje je potreban jorgan, pa se i zemlja ohladi.

Redak prirodni fenomen na Balkanu: Ledena pećina

Rečice i potoci na Pešteru, a ima ih mnogo, utanjili su. Izvori sve slabiji. Jedan nije, onaj u prigradskom naselju Vrelo, koji je nekada pokretao malu hidrocentralu. Voda je sedam stepeni, zubi pucaju koliko je hladna. Braća Nedić, Mile i Vukašin, napravili su tu ribnjak sa kalifornijskom pastrmkom. Boljih uslova nema ni na severu Evrope. Riba slatka kao med, probali smo.

Međunacionalni odnosi

U opštini Sjenica živi 70 odsto muslimana, većina se izjašnjava kao Bošnjaci, i oko 30 odsto Srba. Žive bez trzavica, mirno, poštujući ono tuđe. Ni 90-ih godina, dok je u Bosni besneo rat, u Sjenici nije niko nastradao. Bio je samo jedan incident nacionalnog predznaka, ali i taj je izazvan delovanjem rezervista. Reagovala je Vojska Srbije i sve se brzo vratilo u normalu.
A što da se svađamo i trvemo, svi smo mi ista krv, čuo sam od jednog starog Bošnjaka, u sumrak dok je Sjenica palila prva svetla, a gore visoko, iznad Pešterske visoravni, noć gasila poslednje sunčeve tragove.

Bio je mesec ramazana kad sam se zatekao u Sjenici. Veče je, i uzima se prva hrana, kako već nalaže ramazanski post. Da ne znate gde ste se našli, po onome što vidite na ulicama Sjenice, tih blagih večernjih sati, niko vas ne bi mogao ubediti da u opštini živi 70 odsto muslimana. Nijedne tradicionalno obučene žene, muškarca sa bradom, obrijane glave, u pantalonama do ispod kolena. Uglavnom mlad i lep svet; devojke u mini suknjama, sa bogatim nakitom i parfemima koji vam se gnezde u nosu kad neka od tih lepotica prođe pored vas.

Miris pokošene trave

Borovi opasali istoimeni hotel

U hotel Borovi stižem na spavanje taman kad je Endi Marej pomeo Đokovića u polufinalu olimpijskog turnira. Pitam za Kolašinca, kako je bacao. Slabo, brate, slabo, i Asmir i, eto, Nole. Loš dan za naše - odgovara mi čovek sa recepcije. Cele noći kroz prozor je ulazio miris pokošene trave.

Sutradan, nekoliko minuta posle osam, dok je sunce još bilo u potrazi za senovitim stranama varoši Sjenice, naš čamac se odvojio od obale. Prijatna jutarnja svežina, plovimo kanjonom Uvca, u potrazi za beloglavim orlovima i svežinom "Ledene pećine". Rušid mi nudi sjenički sir, ali pravi, kaže on, i napominje da mnogi u Srbiji, posebno Beogradu, razne falsifikate i prevare prodaju pod imenom sjenički sir.

Beloglavi sup: Rendđeri skupljaju ptiće koje majke gurnu u život

Vožnja traje skoro sat vremena, a kratimo je pričom o turističkim potencijalima opštine. Samo da ovaj autoput, što ga ministri, Velja i Mrkonjić spominju i planiraju, prođe preko Peštera, sve bi bilo drugačije, ovde bi bilo turista više nego na Zlatiboru, slažu se svi u čamcu. Povremeno smanjujemo brzinu kretanja da bi Miloje Kovačević, iz čuvarske službe Specijalnog rezervata prirode Uvac pokupio plastičnu flašu ili neki drugi otpad koji su "turisti" ostavili da pluta površinom jezera.

Na nekoliko mesta, gore na stenama, vidimo mlade orlove. Spremaju se za prvi let. Kovačević kaže da ih nalaze i u vodi, padnu ili ih, nećete verovati, roditelji gurnu sa stene. Pa ako polete, poleteli su, ako ne... tu su Kovačević i njegovi drugari, da ih vrate na stenu.

Ledena pećina

Jedino se iz kanjona Uvca, iz vode, sa čamca, može doći do Ledene pećine, retkog prirodnog fenomena na Balkanu. Postojnska jama je za "Ledenu pećinu"... da ne kažem šta, rekao mi je jedan upućeni poznanik. I leti i zimi temperatura u pećini je devet stepeni.

Slovenci su ovde dolazili krišom, otkidali stalaktite i stalagmite, i odnosili ih u Postojnu. "Ledena" je duga šest kilometara, čine je velike dvorane, kameni slapovi, predivne figure koje su nastajale milionima godina. Da je pameti tamo gde je treba, a nema je, ovde bi godišnje dolazilo nekoliko stotina hiljada turista. Nije potrebno ulaganje veće od milion, dva evra, vratilo bi se za jedno leto.