Svedočanstva srpskog generala (11): Dobrovoljac Deda

Na Kosovo i Metohiju su od početka napada NATO na našu zemlju počeli da pristižu i dobrovoljci. Među njima se našao i Milutin Jelić iz Pančeva. Iako je imao već 62 godine, zahtevao je da bude upućen na granicu sa Albanijom. Odmah je, sa ponosom, rekao da ga zovu Deda. Taj nadimak je zaradio još 1991. kao dobrovoljac na ratištima u Tenju, Nemetinu i Borovu Selu. Ovo su sećanja Dedinog komandanta.

- Deda je bio fudbaler veterana Dinama iz Pančeva. Pogledam u njegovu vojničku knjižicu i sa užasom zaključih da je on samo pet godina mlađi od moga oca, a ja ga ne mogu stići uz brdo. Isprednjačio, pa ispade da on vodi mene, a ne ja njega. Sačekivao me je sve vreme. Na položaj jedinice, u rejonu graničnog kamena D1/VIII na nadmorskoj visini od 1.253 metra, stigli smo popodne. Postavio sam ga na dužnost komandira voda. Na najvišem i najopasnijem mestu. Vojnici kojima je stvarno mogao biti deda, kada su ga videli, odmah se obradovaše. Ispred njegove sedme decenije života koračalo je ogromno iskustvo, koje mu se uočavalo na licu, kao što žuljevi na dlanovima odaju dobrog ratara ili kosca. Izdao sam mu borbeni zadatak, odredio naziv za sporazumevanje, i polagano, kao što sam i došao, spustio se niz strmu padinu Kunore.

Bunker na Morini: Uporište jugoslovenske vojske na granici Kosova i Albanija

Dedu su poštovali svi. Posedovao je neku vrstu harizme, pa su ga jednako cenili i oni kojima je on komandovao, i oni koji su komandovali njemu.

- Diži se, vojsko! Idemo na kopanje. Ašovčiće u ruke! Ko ne puca i ne osmatra, mora da kopa. Ko ne kopa, neka bira, sekiru ili testeru. Vidite gde vam je šuma. Utvrdićemo ovaj položaj, kao što su se naši slavni preci 1914. utvrdili na Mačkovom kamenu. Jučerašnji dan smo izgubili u hodu. Za mene se ne brinite. Ja mogu bolje kopati od vas. Ne sekirajte se, ja sam navikao! - reče deda, pa odmah poče kopati u kamenitom tlu. - Prvi zaklon pravim ja za sebe. Gledajte i učite. A

onda neka svako kopa sebi, kome je život mio! Od komandanta je Deda tražio da mu se ostave vojnik dobrovoljac Zvonko Vulićević iz Kruševca, i pas Žuća, koga je Zvonko bio spasao iz ruševina jedne kuće. Dva dana nakon početka operacije Strela, tek što je svanulo, 27. maja, u blizini karaule "Dejan Radanović", po našem položaju počeše da eksplodiraju granate velikog kalibra. Bio je to znak da je otpočela artiljerijska priprema vojske Albanije. Nekoliko minuta nakon eksplozije poslednje granate ugledasmo veliki broj terorista kako se kreće prema našem položaju za odbranu, naoružane minobacačima i protivavionskim mitraljezom. Kretali su se uspravno i samouvereno. Ugledavši prvi put toliki broj terorista, vojnici počeše da pucaju. Videvši da teroristi normalno napreduju, a tek poneki padne, Deda iziđe iz svog zaklona i krenu od jednog do drugog vojnika, kao na obuci gađanja. - Pogledaj, ovako! Polagano! Stani! Ne troši uzalud municiju. Pusti neka priđu bliže. Upamti, ti si u zaklonu, a on nije. To što vidiš ti njega ne znači da vidi i on tebe. Lakše će te otkriti ako puštaš dug rafal. Kad čuju ovoliku pucnjavu, pomisliće da ih se plašimo. Nego polagano. Jedan do dva metka i jedan terorista manje. Svako se više plaši tišine nego buke. A i avijacija će nas teže uočiti i poklopiti. Znaš da su oni njihovi saveznici! - govorio je strpljivo Deda. Duže se zadržavao kod mladih vojnika, a one starije i iskusnije samo bi potapšao po leđima i nastavio. Tako je prešao sa kraja na kraj našeg položaja. Nakon toga, na opšte čuđenje, teroristi su više padali, a sa vatrene linije se čulo mnogo manje pucnjave. Ubrzo zatim i teroristi se povukoše. - Vidite, vojsko, šta znači dobro utvrđenje i nišanjenje. Samo gubici mogu odvratiti teroriste. Da se nismo ovako ukopali, sada bi oni bili ovde i slavili, nas polovina bi izginula, a drugu polovinu bi kao preplašene ovce skupljali kroz ovu šumu! - reče im Deda na kraju prvog talasa napada. On nije bio suviše religiozan, ali je uvek, pri svakom napadu, prekrstivši se govorio: - Bože, ako u ovom napadu neko mora poginuti, daj da to budem ja, a ne ova deca. A ako ni to ne bude dovoljno, neka bude po redu Božjem, i po godinama starosti!
Po položaju na kom je bila raspoređena Dedina jedinica, svakodnevno je dejstvovala NATO avijacija. Nekada samo danju, nekada samo noću. Po pravilu, kad su teroristi jače napadali, i avijacija je žešće tukla. Ipak, 9. maj 1999. godine bio je najgori. Počeo je sa dve kasetne bombe već u osam časova. Odmah u početku, smrt i ranjavanje. Već prva kasetna bomba pala je direktno na položaj. U trenutku, u hiljadu komada raznesen je vojnik Boban Milenković iz Surdulice. Oko njega su počeli da jauču vojnici iz granične čete, ranjeni u istom napadu. Deda je sa svojom grupom bio u rezervi i u pripravnosti. Njegova smena je počinjala tek za dva sata. Odjednom se s vrha začu: - Deda, pobiše nas! Pomaži! Dedaaaa!- glas je postajao sve slabiji, kao na izdisaju. Smenjivao se se eksplozijama bombi i

lomljenjem drveća. Odjednom se umiri. Avijacija je u talasima udarala sve većom snagom. Čim bi počeli da ukazuju pomoć ranjenim vojnicima, avioni bi počeli ponovo da dejstvuju po njima, a šiptarski teroristi jače da dejstvuju mitraljezom iz Albanije. Napad za napadom. NATO avioni poređali su se iznad njih, kao čopor gladnih zveri. Prvi avion je usmrtio Bobana Milenkovića i ranio četvoricu. Ostali su kršili drveće i rovili zemlju. Odlamali su kamen od stena, koji se razletao na sve strane. Odasvud se čula grmljavina i pucanje debelih stabala.

- Zvonko, Žika i još dvojica, za mnom! - naredi Deda i potrča uz brdo sa kog su dolazili jauci. Ne obazirući se na dejstva avijacije, izvukli su svu četvoricu ranjenih vojnika iz prethodne smene. - Sada, kada smo pomogli živima, vi se vratite. Ja ću skupiti ovo malo razbacanih delova vojnika Bobana! Tek kada vas pozovem, dovedite narednu smenu. Vojnicima ne govorite šta ste videli ovde - reče deda, prekrsti se i poče da skuplja deo po deo tela. U jednom trenutku, debela grana drveta, koju je kao testerom preseklo parče bombe, obori Dedu. Već sam pomislio da smo i njega izgubili, kada se Deda nekako iskobelja ispod one grane i nastavi da sakuplja delove tela, puštajući suzu iz staračkih očiju. - Radio je to kao da skuplja najdragocenije blago - pričao je kasnije Zvonko Vulićević.

Prevarili vragove

Nova smena vojnika prikradala se našem položaju, kao da je miniran. Sa strahom su gledali u pokošeno drveće i zatrpane rovove. Nisu mogli verovati da je neko preživeo taj napad avijacije. - Ne dirajte ništa! Tako će vragovi zaključiti da ovde više nema živih. Da nisu bili u zaklonu, niko ne bi preživeo. Ako bismo mi sada sklonili ovo drveće koje nas je zatrpalo, oni bi to videli i došli ponovo. Sada imamo još jaču zaštitu! - reče im mudri Deda.

U 11 časova završio se i deveti uzastopni napad NATO avijacije. Ubrzo je izvršena smena posluge na položaju. Ostali su jedino Deda, stariji vodnik dobrovoljac, Zvonko Vulićević i pas Žuća, koji je već drugi put preživeo ovakav napad.