Branislav Mladić: Ratko je moj i jesam ga krio
Branislav Mladić, brat Ratka Mladića, u čijoj kući se krio dok ga nisu uhvatili, kaže da će zbog njega podneti sve i da ga se neće odreći.
-Sve živo, svaki damar, peče me i boli. Šta bih ja da je ostao ovde, i ovde umro? A šta ću sad, kada je dopao tamo gde mu je još teže, priča Branislav. Ne mirim se sa krivicom koja mi je pripisana, ali ja protiv svoje države ne mogu. Kako god odluči. Kakav bih ja čovek bio da ne samo Ratka nego i bilo koga drugoga ko traži pomoć vratim s praga. Kažem: ne mirim se, ali zbog njega ću da podnesem sve. On je moj i ne odričem ga se.
Branislav Mladić ovako, u razgovoru za "Novosti", najkraće komentariše "sporazum" sa Tužilaštvom za ratne zločine Republike Srbije o priznanju krivice. Prema ovom sporazumu, koji ne potvrđuje, ali i ne demantuje, rođak generala Ratka Mladića, u čijoj je on kući bio, bolovao, lečio se i uhapšen 26. maja prošle godine - Branislav Mladić je priznao krivicu, a Tužilaštvo predlaže godinu zatvora, odnosno tri godine - uslovno.
- Saslušavali su me, vodili na poligraf, kao da bih ja ne daj bože, nešto dodao i oduzeo. Nešto obrnuo i prevrnuo... I, eto, posle godinu i dva meseca odlučili su. Ali sačekajmo taj dan odluke, a to je, kako saznajem, 8. avgust, kada će i sud dati svoju konačnu reč.
"Nisam isti čovek od onda"
Komšiluk i celo Lazarevo ga ne napušta. Znaju ovde dobro Branislava. I kakav je domaćin bio i kakav je domaćin sada. - Nisam onaj čovek - kaže, prisećajući se ranog majskog jutra, pre 14 meseci, kada mu je policija banula u kuću. I tu našla generala.
- Sve živo, svaki damar, peče me i boli. Šta bih ja da je ostao ovde, i ovde umro? A šta ću sad, kada je dopao tamo gde mu je još teže?
General se telefonom javio Branislavu, priča, pre nekoliko dana.
- Kaže mi: "Nemoj da prekidaš vezu, da me štediš. Želim s tobom da razgovaram sve dok na kartici za automat imam kredita". Ja stegnem srce. Pričamo. On se šali sa mnom: "Dođi da nam ovamo mesiš hleb i kuvaš". Zna on da sam svih pet godina, koliko je bio kod mene, mesio hleb. Negovao ga. Strahovao sam da mi posle teškog moždanog udara ne umre. "Šta ću s tobom tada, moj Ratko?" "Ništa" - odgovorio mi je. "Samo me odnesi u grob moje Ane." A ja mu kažem: "Nisi ti kofer, pa da te tek tako podignem. I odnesem.", teško je Branislavu da govori.
- Kada je, usred noći, došao na moja vrata i pozvonio, ja sam upalio svetlo. Čuo sam glas i prepoznao ga: ugasi svetlo! Otvorio sam, a on mi je, sedajući tada rekao: samo ti, ja i onaj gore mogu da znaju da sam tu. Niko drugi. Ni Darko (sin), ni Bosa (supruga). Niko! Ostao je u ovoj kući. I niko ga nikad nije video.
Branislav priča da je prelomni trenutak bio kada je general Mladić poželeo da vidi unuke, Darkovu decu.
- Rekao sam mu tada: "Rođak, to ti ne bih savetovao." Ma, kakvi, bio je uporan. Pozvao sam ih da dođu i došli su, kao i pre što su dolazili. Gledao ih je kroz prozor dok su bili u dvorištu, oko životinjica. Igrali se, a oni nisu znali da ih gleda. Upijao je svaki njihov pokret, kao da se oprošta. Bilo mu je srce puno.
