Svedočanstva srpskog generala (10): Stamen nije poslušao
Kako je vreme prolazilo, nade u pronalazak vojnika kojeg su oteli kosovski teroristi su bile sve manje, a ubrzo potom, oteto je i nekoliko novinara.
U isto vreme kada sam primio dužnost komandanta 52. artiljerijsko-raketne brigade PVO (na Kosovu i Metohiji), došlo je do promene komandanta 53. graničnog bataljona, a koji dan ranije, zamenjen je komandant drugog bataljona 549. motorizovane brigade, stalno stacioniranog u kasarni "Devet Jugovića" u Đakovici. Tako su u kratkom vremenskom periodu zamenjena sva tri komandanta u garnizonu, ukazujući da postoje komandanti za mirnodopske i komandanti za ratne dane. Dužnost komandanta 53. graničnog bataljona primio je kapetan I klase Duško Šljivančanin. Visok, crn i krupan poput stene, delovao je stameno i pouzdano. Ali, iza te markantne pojave nazirala se osetljiva, dobronamerna duša, što se videlo već kod prvih gubitaka u jedinici. Njegova komanda bila je smeštena u kasarni "Devet Jugovića". Glavnina bataljona nalazila se na granici prema Albaniji, a samo po pitanju reda i discipline u kasarni bio je potčinjen meni.
Smrt iz vedra neba
Za razliku od kapetana Šljivančanina, major Vlatko Vuković, komandant 2. pešadijskog bataljona iz sastava 549. motorizovane brigade, bio je onizak i vitak. Nastavničku katedru u Vojnoj akademiji u Beogradu zamenio je vrletima Prokletija u zaleđini Đakovice. Nikada nije povisio ton. Govorio bi naizgled melanholično i nezainteresovano, bez vatrenih reči, ali svako njegovo naređenje je bezuslovno izvršeno. Kao i 53. granični bataljon, i njegova jedinica bila je smeštena u kasarni "Devet Jugovića". Bio sam odgovoran da im stvorim podnošljive uslove za život i da ih branim od dejstva avijacije, a on je sa svojom jedinicom bio naša zaštita od upada terorista. Nas trojica komandanata pripremali smo se za vazdušnu agresiju na našu zemlju. Mogućnost izvođenja kopnene faze agresije nijednog trenutka nismo isključili, pa smo u tome duhu vršili pripremu jedinica i objekata.
Prve gubitke jedinica je pretrpela pre mog dolaska. Pripremajući se za prijem dužnosti naišao sam na zanimljiv izveštaj. Bio je detaljan i opisivao okolnosti pod kojima je poginuo naš vojnik Ratković Vladimir iz Beograda i otet vodnik Genov Stamen iz Bosilegrada. Pored zvaničnog uviđaja sa lica mesta, neko je, kao za nekakav dnevnik napisao: "Osvanuo je lep i sunčan dan 8. juna 1998. godine. Nebo nad Metohijom se pripremalo da zatreperi od nadolazeće vrućine. Sunce se još samo malo ogledalo na snegom pokrivenim vrhovima Prokletija.
Mala grupa vozila kretala se putem Đakovica-Ponoševac, obezbeđujući kolonu za snabdevanje jedinica. Oko 07,50 časova u rejonu Smonice, teroristi su ručnim bacačem pogodili "pragu" kojom je upravljao vojnik Ratković Vladimir. Na čelu kolone, na sedištu pored vozača, kako i dolikuje komandantu, nalazio se kapetan prve klase Nenad Borisavljević, a na oruđu, još dvojica vojnika, drugovi iz iste spavaonice. Odjednom se kroz nebo prolomio prasak i sve je krenulo u suđenom pravcu. Za vojnika septembarske klase, Vladimira Ratkovića iz Beograda, nažalost više nije bilo pomoći. Izdahnuo je na krvavim rukama svoga komandanta i drugova iz malog borbenog sastava. Široko otvorene oči Vladimirove, kao da su se još uvek čudile šta ga to snađe... A upravo je hteo javiti kući da se ne brinu za njega, da je sve u redu, da je na bezbednom, kad eto, i njega iznenadiše, prekinuše ga u mislima i nekud ga nose, nose".
Dvadeset dana nakon pogibije vojnika Vladimira Ratkovića kidnapovan je podoficir iz naše jedinice. Mladi, sanitetski vodnik, Stamen Genov, na službi u garnizonskoj ambulanti Đakovica, krenuo je na odsustvo. Zbog čestih otmica vojnika i civila nealbanske nacionalnosti, na relacijama Đakovica-Priština preko Suve Reke, Iglareva i Lapušnika, pripadnicima Vojske Jugoslavije bilo je zabranjeno putovanje navedenim pravcima. Kada je u Prizrenu autobus Đakovica-prevoza okrenuo prema Suvoj Reci i Dulju, vodnik Genov je nastavio put. - Izađi, Stamene, opasno je! Teroristi su svuda uz put! Imaju svoje doušnike među putnicima i vozačima autobusa. Znaš da postoji naređenje, po kome je vojnicima i starešinama zabranjeno da koriste ovaj pravac! - govorio mu je njegov drug, kapetan I klase iz komandnog diviziona brigade. Verovatno je ljubav prema porodici bila jača od opreza. U svakom slučaju, mladi vodnik nije stigao kuda je naumio. Kada su u Štimlju teroristi u crnim uniformama zaustavili autobus, mladi vodnik se već pokajao što nije poslušao kolegu, ali je bilo kasno...
Ko zna da li je i slutio šta ga čeka. Tom prilikom, oteta su još tri muškarca. Među njima bili su otac i sin, izbeglice iz Republike Srpske Krajine, iz kolektivnog smeštaja u izbegličkom naselju "Maja" u Bistražinu kod Đakovice. Čim se čulo za otmicu, preduzeli smo mere da oslobodimo našeg vodnika. Nažalost, nismo uspeli u tome. Otac i sin, registrovani kao izbeglice iz Krajine, preko UNHCR-a su oslobođeni nakon nekoliko dana. Mislilo se da su Hrvati. Oni su svedočili su da su vodnika Genova mučili Šiptari, koji su bili naročito okrutni kada su saznali da su zarobili podoficira. U toku agresije, jedna od meta avijacije NATO bio je i izbeglički kamp Srba iz Krajine u Bistražinu. Trebalo je dotući neugodne svedoke šiptarsko-terorističkih zločina.
Kidnapovanje vodnika Stamena Genova bio je veliki udarac jedinici. Najveći gubitak doživela je njegova porodica. Razgovarali smo telefonom sa njegovim roditeljima, uzajamno se tešeći da je možda živ. Kako je vreme prolazilo, nade u njegov pronalazak su bile sve manje. Ubrzo potom, oteta su dvojica novinara Radio Prištine, a kasnije i novinari Tanjuga.
- Pukovniče, dvojicu novinara traže svi! Za njih interveniše i predsednik republike, a za mog sina i vašeg starešinu niko ni prstom ne mrda. Nadam se da to nije zato što je moj sin Bugarin, a nestali novinari Srbi! - reče Tase, otac vodnika Genov Stamena u trenutku očaja. - Potpuno ste u pravu. Novinari su za sebe izborili poseban tretman. O smrti ili nestanku novinara, bilo gde u svetu, piše se sa istim značajem kao o padu putničkog aviona. Sudar vozova izaziva manju pažnju od smrti novinara. Nažalost, nismo u mogućnosti preduzeti ništa više nego što smo pokušali. Učinili smo sve što smo mogli i znali, ali ga nažalost, nismo pronašli. Nadamo se da nije doživeo istu sudbinu kao hiljade kidnapovanih Srba. Znajte, niko neće biti srećniji od mene, da vam prvi javi radosnu vest, ukoliko ga nađemo! - neuspešno sam pokušavao tešiti nesrećne roditelje.
Vojnički strah
Nakon ova dva događaja, u jedinici je sve bilo drugačije. Ono što se ranije drugima dešavalo, i nama se desilo. Pripadnici jedinice su odjednom shvatili svu zbilju događaja oko sebe. Umesto vojničke trube, sada su ih budili rafali terorista i potmuli zvuci ručnih bacača. Kod jednog broja vojnika pojavio se strah.
Čudna granica
Kapetan Šljivančanin je redovno obilazio graničare na karaulama. Njegov zamenik, major Dimčevski, bio je dugo u sastavu bataljona i postao prava legenda među graničarima. Povremeno sam sa njima obilazio karaule. Odmah mi je palo u oči protezanje granične linije između SRJ i Republike Albanije. Svako se morao ozbiljno zamisliti i zabrinuti načinom na koji je povučena. Umesto grebenom, granična linija se pruža severnom padinom Prokletija, tako da teritorija Republike Albanije nadvisuje našu, a sve albanske karaule bile su na većoj nadmorskoj visini od naših. Albanski graničari bili su kao na krovu i mogli kamenjem gađati naše vojnike. Svi dominantni visovi i kote ostali su na albanskoj strani...
|
