Boris Tadić prvi platio kiriju

Iz vile u Lackovićevoj 10 moja porodica je izbačena 1948, tu su živeli Džemal Bijedić, Milka Planinc, Momir Bulatović, a zakupnina nam je plaćena tek onda kada se u našu kuću uselio bivši predsednik Srbije, kaže Ivanka Miljački, u ispovesti za "Vesti".

Boris Tadić, bivši predsednik Srbije, upravo je otkazao dalje korišćenje vile u Lackovićevoj 10 na Dedinju. O tome su obaveštene naslednice ovog konfiskovanog zdanja, sestre Ivanka Miljački iz Beograda i Jelena Obradović iz Ruana u Francuskoj. Poznato im je, takođe, da novoizabrani predsednik Tomislav Nikolić ne želi da se useli u njihovu otetu kuću. Sestre sad očekuju da im najzad bude vraćena očevina iz koje su izbačene pre 64 godine.

Od tada kroz ceo život u komunističkom društvu bile su žigosane kao nepoželjna buržoazija, mada se nikad nisu bavile politikom. Arhitekta po zanimanju Ivanka Miljački, u ispovesti za "Vesti", govori o tim danima svog života, ali i o stradanju svojih srodnika i predaka, intelektualaca i političara, inače starosedelaca Beograda, koji su svojim stvaralaštvom ostavili pečat u vremenu srpske prestonice do Drugog svetskog rata.

Albanska golgota

- Porodična kuća u Lackovićevoj 10 na Dedinju izgrađena je 1940. i uknjižena je kao vlasništvo mojih roditelja Vere i Konstantina Stankovića. Ima 700 kvadrata i izgrađena je u tjudorskom stilu. Oduzeta nam je 1948. Godinu dana ranije očeva polovina kuće konfiskovana je kada je on osuđen u montiranom sudskom procesu. Iako mamin deo nije ni nacionalizovan ni konfiskovan, dok je otac bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, mama, sestra Jelena i ja smo iz svog doma izbačene dekretom. Na polovini hartije A4 formata pisalo je da se oduzima i mamina polovina kuće radi viših državnih interesa. I da imamo rok od pet dana da se preselimo u dve sobice u Molerovoj ulici u zajedničkom stanu, koje su nam dodelili na korišćenje.

- Za vreme Drugog svetskog rata Nemci su u jednu sobu uselili nekog svog oficira ili vojnika. Mama i tata su pričali kako je on pred njima govorio protiv Hitlera, ali oni nisu ništa komentarisali jer nisu znali da li je provokator. Tata je na početku rata bio uhapšen i deportovan u logor u Dubrovnik. Uspeo je da pobegne, ceo rat je proveo sa porodicom. U politiku se nikad nije petljao.

- Moj otac je kao 14-godišnjak u Prvom svetskom ratu prošao albansku golgotu i dospeo na Krf. Posle je sa srpskom decom izbeglicama bio poslat na Korziku. Tamo su ih podelili. Jedan deo je otišao u Francusku, drugi u Englesku. Tata je stigao u Edinburg. Tamo je završio građevinski fakultet kao britanski stipendista. Vratio se u Srbiju 1923. Tata je gradio Staro sajmište, radio je i na gradilištu Hrama svetog Save, gradio je pruge, puteve, radio je i onaj stari beogradski aerodrom. I lepo zarađivao.
 

Svedok na Dražinom suđenju

- Pradeda moje mame Vere Milan Đ. Miličević, poznat kao sakupljač narodnih umotvorina, došao je iz Ripnja kad su otišli Turci iz Beograda. Jedan od njegovih sinova je mamin deda, koji je završio medicinu. Oženio se devojkom iz familije Popović. Otac poznatog komunističkog funkcionera Koče Popovića bio je rođeni brat moje prababe. Taj lekar, otac moje babe, mamine majke, kupio je plac i sazidao prizemnu kuću u današnjoj Ulici svetog Save, gde je u to vreme bilo kukuruzište.

- Kada je umro otac moje majke, baba se preudala za Mišu Trifunovića koji je neko vreme posle Prvog svetskog rata bio ministar vera i prosvete. Bio je radikal. Maminog očuha pamtim kao svog dobrog dedu. Deda Miša je kratko bio predsednik jugoslovenske kraljevske vlade u egzilu. Nije se slagao da se kralj ženi u ratnom vrtlogu i podneo je ostavku. Posle oslobođenja se vratio u Beograd. Morao je da svedoči na suđenju Draži Mihailoviću. Ono što je rekao nije se dopalo komunistima. Kazao je da su oni u Londonu sa žaljenjem čuli da ovde jedni druge ubijaju, a ko je koga više pobio, to oni nisu mogli znati. Tito je bio strašno besan. I taj bes je sustigao dedu i tatu. U to vreme je bilo važno da se montira neki proces za uzor kako ih treba bespogovorno slušati.

- Neki tatin kolega je pisao neke kritike komunističkog režima. Hteo je da se to štampa u inostranstvu, a moj tata koji je u to vreme trebalo da u američkoj ambasadi izvidi kako može da uveze građevinske mašine, jer su mu stare u ratu zaplenili Nemci, odneo je taj napis u američku ambasadu. Prethodno je deda redigovao taj rukopis. Ubrzo zatim uhapšeni su tata, pa njegov kolega, pa deda. Deda i tatin kolega su osuđeni na osam, a tata na četiri godine i svima je konfiskovana imovina. Osim oskudice, moje ratno detinjstvo nije bilo strašno. Sestra i ja smo bile male, nismo razumele šta se oko nas dešava. Naše nevolje počele su kad su došli pobednici. Od hapšenja dede i tate večito sam bila obeležena kao potomak buržuja, kao građanin drugog reda i nešto što ne valja i što treba izbegavati.

Gvozdeni krevet

- Po oslobođenju prvo su nam sovjetski crvenoarmejci na kratko u kuću ubacili dvojicu svojih vojnika, a kad su oni otišli, sa nama je pod istim krovom stanovao jedan mađarski diplomata. On je uoči Rezolucije o Informbirou pobegao u Austriju. Tata je u to vreme već bio u zatvoru. Mama, sestra i ja smo bile kod babe u Ulici svetog Save da prezimimo. Sećam se da smo tada sestra i ja imale boginje. U maminom delu vile ostale smo do 1948. kad smo izbačene. Šofer koji nas je selio bio je besan i vikao šta će nam tolike stvari, kad on ima samo gvozdeni krevet i kaput kojim se pokriva i da mu je to dosta.

- U Molerovoj smo živeli devet godina. Mama se patila da nas prehrani. Teškom mukom je uspevala da ponekad nabavi meso. Sestra je imala slaba pluća i trebala joj je jaka hrana, tati je trebalo slati pakete u zatvor. Stvari iz kuće je prodavala onima koji su se hvalili da im je dovoljan gvozdeni krevet, pa su u međuvremenu promenili i želje i navike.

- Iz Molerove smo uspeli da se komplikovanom zamenom preselimo kod babe u Ulicu svetog Save gde i danas stanujem, u polovini njenog nekadašnjeg stana. Ovde su između dva rata baba i deda Miša podigli kuću na sprat. Pošto baba nije htela da se upiše kao suvlasnik, kad su dedu uhapsili komunisti, baba je ostala bez ičega. Dopušteno joj je jedino da ostane u jednoj sobi, a u ostatak su uselili svoje ljude.

- Tata po izlasku iz zatvora nikako nije mogao da se zaposli iako su u zatvoru iskoristili njegovo znanje građevinskog inženjera kad je građena neka fabrika u Sremskoj Mitrovici a potom i fabrika šamota u Aranđelovcu. Nekoliko godina je prevodio s engleskog, a i to je morao da radi pod tuđim imenom. Kad se nadziđivao tehnički fakultet, onaj gde su danas elektrotehnika, arhitektura i građevina, angažovali su tatu da vrši nadzor. Posle je postao i šef odseka za investicije za univerzitetske objekte i na kraju prešao u Energoprojekt, gde je i završio karijeru kao savetnik.

Povratak iz Pariza

- Sestra Jelena je starija od mene četiri godine. Završila je studije engleskog jezika a ja arhitekturu. Jelena se 1959. u Francuskoj udala za Aleksandra Obradovića. On je kao dečak od 14 godina bio pripadnik Ravnogorskog pokreta, po oslobođenju je izbačen sa fakulteta, pa je prebegao u inostranstvo. Prvo je otišao u Italiju, pa odatle u Francusku gde je radio filmske plakate jer je po struci likovni umetnik. Od sestrine udaje 1959. oni žive u Ruanu, imaju dve kćeri koje danas imaju svoju decu.

- Ja sam ostala sa babom i roditeljima. Kad sam diplomirala arhitekturu dve godine sam radila po gradilištima koja su mi se smučila. Otišla sam u Pariz, zaposlila se u projektnom birou, imala dobru platu i tamo se prvi put udala. Bila sam nesrećna jer sam tugovala za roditeljima. Kad mi je propao brak vratila sam se. Ceo radni vek provela sam u Hidrotehnici. Ponovo sam se udala 1972. za kolegu arhitektu Stevana Miljačkog. Živeli smo u Ulici svetog Save, kod mojih. Prvo smo dobili ćerku Anu, pa sina Mateju. Oni sad žive u Bostonu. Ana je doktorirala arhitekturu i profesor je na fakultetu, a Mateja je stručnjak za kompjutere i radi u Eplu. Ana je udata i imam unuka Luku.

- Kada smo mi izbačeni iz Lackovićeve 10, tu se prvo uselio Veljko Zeković, zatim je u našoj kući stanovao Džemal Bijedić, posle njega Milka Planinc, pa Momir Bulatović. Do tada, iako smo se sestra i ja stalno nešto žalile i tražile veštačenje da nam se u posed vrati bar mamina polovina kuće koja je oteta bez ikakve presude, dalje od kapije nismo mogle da priđemo. U vreme kad je Bulatović tu stanovao, uspele smo da prvi put uđemo u vilu posle 1948. Tad su iz državnih institucija ponudili otkup maminog nekonfiskovanog dela, ali smo to odbile jer su ponudili smešno malu sumu.

- Sestra i ja smo 2003. saznale da Zoran Živković ne želi da se useli u našu kuću. Kad je postao predsednik Srbije, Boris Tadić se zainteresovao za tu vilu. Pričao nam je da je gledao razne kuće i da mu se naša najviše dopala. Zvali su iz njegovog kabineta i ponudili da za 10 evra po kvadratu sestra i ja izdamo polovinu nekonfiskovane kuće. Tadić je bio prvi za kojeg je plaćana podstanarska kirija, prethodnici su je koristili besplatno. Sklopili smo ugovor do novembra 2013. ali sam upravo dobila dopis da se ugovor otkazuje. Sad čekam da mi se vrati advokat sa odmora, pa da vidimo šta dalje.
Tata je u međuvremenu sudski rehabilitovan, što podrazumeva da je ništavna i odluka o konfiskaciji. Ali, nemam utisak da će i ovi sada koji su na vlasti bilo šta da vrate. Oni odugovlače sa restitucijom, kao da čekaju da vlasnici i njihovi potomci pomru.