Svedočanstva srpskog generala (6): Uteha za ranjenika Željka
Prilikom napada NATO avijacije na aerodrom Udbina raketa HARM ranila je Ivanišević Željka, vojnika iz naše brigade.
Bio je rodom iz Debelog Brda, sela kod Korenice, 25 kilometara udaljenog od Udbina. Pogođen je u predelu kičme i ostao nepokretan. - Kakva je to vika u hodniku? - upitah kurira, vojnika Surla Branka. - Gospodine pukovniče, to je ona žena iz Korenice što stalno dolazi - odgovori vojnik Surla. - Uvedi je u kancelariju! - naredih kuriru.
Sredovečna žena, u dobu kada sin prvenac stasa za vojsku, nosila je crnu ličku maramu na glavi. Imala je oko 40 godina, mada se, kroz duboko urezane bore na licu videlo da su joj uslovi života i patnja dodali koju godinu više. Kad sam je zamolio da sedne i iznese mi svoj problem, pomalo drsko odgovori: - Kad sam mogla dva puta uzalud doći iz Korenice u Knin mogu i sada! Čula sam da je došao novi komandant pa hoću da vidim je li bolji čovek, ili su svi oficiri isti! - reče i htede izaći iz kancelarije. Bio je to govor očajne majke koja je svuda nailazila samo na nedorečene sumnje i prazna obećanja. Bila je ubeđena da se može, ali ne želi pomoći njenom sinu. - Ako mi ne iznesete problem koji imate, nikada nećete saznati kakav sam ja čovek! - odgovorih polagano.
Bol vojnikove majke
Ove moje reči kao da na trenutak otupiše oštricu njene neverice. Oklevajući sede. Uz tanku kafu počela je svoju priču: - Kada oni vragovi 1994. godine, napadoše avionima aerodrom Udbine, ranjen je moj sin Željko. Pogođen je u kičmu i sada leži nepokretan. Od tada je prošlo više od četiri meseca a za njega niko ne pita. Nisu valjda svi njegovi drugovi izginuli, kao nekada na Kosovu. Gde god se obratim ništa ne mogu da rešim. Svi traže nekakve papire iz Komande, a oni ih ne daju. Do sada sam dva puta dolazila i nisu mi ih dali. Došla sam da još jednom probam, pa ako ih ne dobijem ne znam kuda ću. Ne mogu Željku na oči. On ne veruje da u njegovoj komandi niko ne može da mu obezbedi te proklete papire potrebne da ostvari ono malo crkavice, bar za cigare. Od kako je prikovan za taj prokleti krevet, puši po tri kutije dnevno. Najteže mi je gledati kada nema cigareta.
- Gospođo Ivanišević, molim vas, pozdravite mi Željka. Ponesite mu ove cigarete. Za tri dana vidimo kod vas, u vašem Debelom Brdu. Tada ću vam doneti one dokumente koje ja potpisujem. Više vam ne mogu obećati. - Nisam ja nikakva gospođa, nego nesrećna majka! - reče sa nevericom, a u ruci je stiskala ona dva boksa "morave". - Pukovniče! Drugi su i više od vas obećavali, samo nisu dali cigarete. Ostalo je bilo isto. Znam, biće i ovaj put, a za cigarete vam hvala. Ko će danas biti srećniji od mog nesrećnog Željka? A vašu djecu neka Bog sačuva, da ne prođu kao moj Željko! - reče majka, pa se vojničkim korakom uputi prema kapiji. Ispratio sam je, stekavši utisak da mi nije ništa verovala...
U Republici Srpskoj Krajini sam često imao problema zbog cigareta. Kao nepušač, skoro nikada se nisam setio da pri poseti jedinicama nosim cigarete vojnicima. Dolazeći u posetu raketnoj bateriji kapetana Đorđa Stoisavljevića, na vatrenom položaju negde oko Mazina, nakon uobičajenog pozdrava počeo sam deliti primedbe vojnicima da su se slabo utvrdili. Vojnik Jovan, koji je do tada kopao zaklon za oruđe, najbolji u jedinici, baci ašov, obrisa znoj sa čela, isprsi se i reče: - Pukovniče!
Vi ste za mene veći neprijatelj nego i Hitler i Musolini i Tuđman zajedno. Nikada nam niste doneli cigarete i pitali imamo li šta zapaliti. Samo pitate zašto se nismo utvrdili i
Deca heroji
Uzgred, imate li vi djece? - reče majka Željka Ivaniševića i zajeca. - Gospođo Ivanišević, učiniti ću sve što je do mene da ovako ne bude. U roku od tri dana doći ćemo, njegov komandir baterije i ja da ga obiđemo. Tada ćemo doneti uverenje o ranjavanju, koje vam je potrebno. A što se tiče djece, imam dva sina. Stariji Nikola bio je vojnik u jeku najžešćih borbi oko Vukovara, a mlađi Predrag je skoro odslužio vojsku u padobranskoj brigadi - odgovorih joj, pokušavajući sa njom da podelim njenu muku. Ove moje reči majka ranjenog vojnika Ivaniševića nije ni čula. |
zašto ne nosimo šlem na glavi. Samo to znate reći. Drugi komandanti ne dolaze bez nekoliko boksova cigara. Šta će meni plata koju donese vaš vozač kada ne mogu da je smotam i zapalim. A pismo, ako koje stigne, ja ga od nervoze i ne pročitam do kraja. Eto, zato mi ne bi bilo žao da poginete. Možda bi za komandanta došao neki pušač, pa bi se od njega mogli ogrebati za cigaretu! Pravi komandant koji se brine za svoju vojsku od brige propuši u ratu! - reče vojnik, pa opet zgrabi ašov i nastavi kopati, još žustrije, kao da želi nadoknaditi ono što je propustio govoreći. Izgledao je kao da mu je kamen pao sa srca. U bateriji se čuo nekakav žamor iz koga sam zaključio da se većina vojnika slaže sa njim. - U pravu si! Nikad više neću doći praznih ruku. Ako me ubuduće vidite bez cigareta, znajte da ih nisam zaboravio poneti, nego ih nije bilo. Od sada će uvek ići jedan od vas sa mnom pred vojnike, pa im vi objašnjavajte šta će da zapale. Oni su najmanje krivi što im je komandant nepušač. Svaki put kad zapalite cigaretu po jednu ostavite za naše vojnike. Inače ću doneti odluku da na smenu budete sa njima. Tada nećete moći da ih ne ponudite cigaretom! - rekoh mom pomoćniku za pozadinu, strastvenom pušaču, koji je propušio u ratu i nikada nije bio bez cigareta.
Ponovni susret sa majkom vojnika Ivanišević Željka bio je nakon tri dana, u njihovoj kući u Debelom Brdu. Sa mnom je bio Željkov komandir baterije, kapetan Nadlački. Dočekala nas je u dvorištu, zatrpanom snegom... Jedva smo pomerili polusrušenu kapiju da uđemo u dvorište. Jedna šarka na drvenoj kapiji već odavno je bila izvaljena, a druga se opasno iskrivila. - Muž mi je negde na liniji, a moj Željko, rana moja, ne može!
Ušli smo u sirotinjsku kućicu od dve male prostorije. Željko je ležao na leđima u krevetu, sređenom i zategnutom poput kreveta u bolnicama. Sićušan, skoro providan, izgledao je zamišljen i tužan. Bilo mu je neprijatno što ne može da se digne u sedeći položaj kada sam mu pružao ruku. Gledao je u mene i drhtavim rukama, tražeći odobrenje, palio je cigaretu. - Spasili ste me! - reče pružajući prema meni ruku u kojoj prepoznah onu "Moravu". - I ranije je pušio, ali kako mu se ovo desilo kao da ih jede! - reče majka i krajičkom crne ličke marame obrisa suzu.
Jedina mana
Željko i ja smo pričali o svemu. Najviše se raspitivao o drugovima u bateriji, kao da se umesto njih stidi što ga niko nije posetio od ranjavanja. Prepoznavši moj prekoravajući pogled upućen njegovom komandiru baterije, poče da ga pravda: - Komandir svakako ima obaveza, ali drugari bi mogli bar ponekad navratiti. Znate, voleo bih čuti novosti iz baterije. Nisam ga pitao kako se to dogodilo, iako sam pre toga sve znao. Imao sam u rukama uverenje o ranjavanju i nalaz lekara iz bolnice u Kninu gde je zbrinut nakon udara avijacije. Bile su tu i izjave komandira i očevidaca.
- Ako bude želeo, reći će sam - pomislih i otpočeh nevezan razgovor sa njegovom majkom. Za to vreme on je razgovarao sa dvojicom vojnika iz baterije koje smo poveli u posetu. Pitao je o svakom pojedinačno. Obradovao se kada je saznao da su svi živi i zdravi. Kako vam je sa ovim novim komandantom? - pitao je Željko šapatom jednoga od vojnika. - Nezgodan! Uvek nezadovoljan kako smo se utvrdili i maskirali. Možda je u pravu. Traži da nosimo šlemove na glavi, da ćutimo i ne krećemo se po položaju. Prema starešinama je još stroži. Strog je prema onima koji samovoljno napuste jedinicu, ali je pravedan i jednak prema svima. Neki od onih koji su kasnili sa odsustva kopaju rovove na Dinari prema ustašama - odgovori mu drug iz baterije. - Najveća mana mu je što je nepušač - reče drugi vojnik.
Majstori vojnici
Vas dvojica biste mogli zameniti Željka, pa očistiti sneg i popraviti onu kapiju u dvorištu, rekoh vozaču i kuriru kada su se pozdravili i popričali sa Željkom. Vozač, ozbiljan čovek tridesetih godina, iz zaleđa Prokljanskog zaliva, kao da se postide što se sam toga nije setio, bez reči napusti kuću. Za njim se, poput mraka, izvuče kurir Surla Branko. U kratkom vremenu malo seosko dvorište bilo je čisto od snega, a i kapiju su malo ispravili. |
