Nestalo 500.000 Srba

Iz godine u godinu sve više mladih iz Srbije u potrazi za boljim životom i školovanjem odlazi u inostranstvo, a iz dijaspore stižu podaci da je poslednju deceniju broj Srba u svetu smanjen čak za 500.000.

FOKLOR ČUVA KORENE: SA nedavne smotre dijaspore u Čačku

Ova porazna činjenica i saznanje apsurdni su, međutim, samo za neupućene.

Dr Vladimir Grečić ekspert za migracije kaže da je to deo politike useljeničkih zemalja prema kojoj se nacionalno poreklo useljenika, pema tome i Srba, statistički briše iz registra stanovništva.

- U mnogim zapadnim državama prilikom popisa žitelja više ne postoji odrednica o nacionalnom poreklu doseljenika. U statistikama tih zemalja postoje podaci o državljanstvu novodošlih, koji mogu biti različitih nacionalnosti. Iako zapadne zemlje imaju precizne podatke o svim svojim useljenicima, one ih ne obznanjuju, jer im je cilj da se migranti što pre asimiluju. I to ne samo u useljeničkim prekomorskim zemljama već i u zapadnoevropskim, gde je prvobitni koncept gastarbajterstva, tokom godina, pokazao da je neophodno strane gostujuće radnike i njihovo potomstvo trajno integrisati u društvo zemlje domaćina - pojašnjava Grečić.

Otuda i podatak da je u zapadnim zemljama u poslednjoj deceniji 'nestalo' pola miliona Srba, od čega u Americi i Australiji oko 400.000.

- U Americi se, na primer, pre 30 godina na popisu stanovništva 560.000 ljudi izjasnilo da govori srpskim jezikom, 2001. godine taj broj je pao na 360.000, a na poslednjem popisu, pošto je ukinuta odrednica "kojim jezikom govorite u kući" na pitanje "koje ste rase" 175.000 ljudi je odgovorilo da su Srbi - navodi publicista Marko Lopušina koji se bavi pitanjima dijaspore.

NEĆU UZETI TUĐI PASOŠ: Nenad Lazarević

Prihvatanjem stranog državljanstva, napominju naši sagovornici, "naši ljudi ostvaruju mnoga građanska prava, ali i privilegije".

- Primetno je takođe da Srbi zbog svoje nacionalne kulture i pravoslavne vere, koja toleriše druge nacije i religije, najlakše od svih stranaca prihvataju državljanstvo novih zemalja i utapaju se u novu sredinu - pojašnjava Grečić.
Slična situacija je u Kanadi, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj i zemljama Skandinavije, takođe i u zemljama u okruženju Srbije, poput Mađarske, Rumunije i Slovenije.
- Nemačka statistika iz aprila ove godine navodi podatak od 179.048 stanovnika koji su došli iz Srbije, a njihova analitička studija iz 2007. operiše cifrom o 400.000 Srba na tlu ove države - kaže Grečić.

Ako se ima u vidu, napominju naši sagovornici, da neke zemlje iz svojih budžeta dotiraju društvene aktivnosti i obrazovanje na maternjem jeziku manjinskih zajednica i etničkih grupacija u svojoj sredini, Srbi sami sebi čine najveću štetu neizjašnjavanjem o svom nacionalnom poreklu.

Činjenicu da je za poslednjih 10 godina od tri miliona Srba u rasejanju taj broj

smanjen za pola miliona, iako se odvija neprestani proces odlaska iz Srbije, Nenad Lazarević iz Rozenhajma komentariše nebrigom matične države prema svojim državljanima.

- Država slabo šta čini za svoj narod u Srbiji i zato mnogi odlaze iz Srbije. Oni koji su već u inostranstvu počinju više da veruju drugoj državi nego svojoj matičnoj, jer im ta druga država nešto više nudi. Zbog toga se odlučuju da uzmu državljanstvo i pasoš te druge države, ali ne čine to samo oni, nego utiču i na svoju decu da to isto učine. Ja lično nikada ne bih uzeo pasoš druge države, jer smatram da je to put u potpunu asimilaciju i zaboravljanje svoje države, korena i identiteta - kaže Lazarević.

Mnogi kriju svoje poreklo Interesantno je, kaže Marko Lopušina, da veliki broj intelektualaca u dijaspori zarad karijere krije svoje srpsko poreklo. - Oni se ne izjašnjavaju nacionalno čak ni na popisu u zemlji gde žive i rade, ne učestvuju u društvenom životu svoje etničke zajednice, izbegavaju da dođu u crrkvu - kaže sagovornik "Vesti".   Uvek će nas gledati kao strance   Ljubiša Vasiljkić - U Švajcarsku sam došao pre skoro tri decenije. Trebalo mi je deset godina da dođem do stalne vize i švajcarskog pasoša. Sada švajcarsko državljanstvo i pasoš imaju i moja supruga Slobodanka i sin Dejan. Ali, da se razumemo, ja sam uzeo njihovo državljanstvo u vreme sankcija protiv naše zemlje.   Trebale su nam vize za evropske države i tada nam je švajcarski pasoš dobro došao. Mogao sam da putujem i da se osećam slobodno bilo gde da sam. Ja sam i dalje Srbin u duši kao i moja familija. Idemo redovno na naše zabave, u našu pravoslavnu crkvu za Uskrs i Božić, slavimo krsnu slavu ovde u Švajcarskoj i prenosimo tradiciju na našu decu i unuke.   Sa suprugom ću se sigurno vratiti u Srbiju kada odemo u penziju, ali nisam siguran za naše unuke i decu. I još nešto da kažem! Mi koji smo dobili njihove pasoše i dalje smo zapisani kao stranci, a to se vidi i po prezimenu. Ne možemo nikada da se računamo da smo Švajcarci - kaže Ljubiša Vasiljkić rodom iz Kobišnice kod Negotina, koji sada živi i radi u Herisauu.    U otadžbini nema budućnosti   - Kriza je u Srbiji, ljudi traže sigurnost tamo gde su već nastanjeni i gde postoje i priznati su kao lojalni građani. Naša matica je ekonomski nestabilna zemlja, a i naš sistem birokratije je zamršen. Znam po mojim mladim u KUD Mladost, gde sam predsednik. Gunđaju kad trebaju neki naš dokument, pa se i plaća, komplikovano je, smučilo im se. A, kako su mnogi iz ovih mlađih i današnjih generacija rođeni u zemljama u kojima žive, kako u tim zemljama imaju posao, rešen pravni status, zdravstveno osiguranje, imaju mogućnosti da napreduju i još mnogo toga, logično je što se ovde osećaju više kao Francuzi nego Srbi. To ih opredeljuje i da uzimaju državljanstvo i pasoše države u kojoj žive. Ja sam rodom iz Bele Palanke, kuću imam u Beogradu, u Francuskoj sam od 1963. godine i nikad nisam uzela francuski pašos, zbog čega me mnogi prekoravaju. Ali, takva sam; od svega najviše volim što sam Srpkinja i to mi u Francuskoj nimalo ne smeta - kaže Letica Živković iz Pariza.