Žene u srpskim ustancima (8): Kuburom na suparnicu

Knez Miloš Obrenović, neobuzdan i samovoljan u svakom pogledu, nije se odricao tri strasti: puške, vlasti i žena. Uz njega je bila kneginja Ljubica, koja je mudrošću pokušavala da obuzda svog muža i nije se lako predavala. Kada je jednom prilikom shvatila da će Miloševa plahovita priroda uništiti porodicu, nije prezala ni od ubistva.

Svesne svih svojih grehova: Kneginja Ljubica sa sinom i vladarom Srbije knezom Mihailom

Knez nikada nije pokazao kajanje za sva nedela koja je učinio kako u ljubavi tako i u politici, ali kneginja jeste. Pred smrt se za jedan svoj postupak uplašila božjeg suda i uzviknula: "Grešna druga, šta učinih!"

Ljubica je bila od Vukomanovića, najbrojnijeg i najpoznatijeg roda u Srezojevcima pod Rudnikom. Uoči udaje za Miloša Obrenovića tek je postala punoletna, a već je "bila najviđenija među devojkama iz sve okoline".
 

LEPA ZA ČUDO
Čak i da se preterivalo u opisu Ljubičine lepote, u nju se ipak bio zagledao mladi beg Tokatlić. Pomišljao je da je otme, ali se nije usudio plašeći se gneva svog strica, starog Selim-bega Tokatlića, koji se dobro ponašao prema raji. Oko godinu pre izbijanja Prvog srpskog ustanka primetio ju je i Miloš Teodorović Obrenović, budući gospodar Srbije. U poznim godinama on se sećao kako je upoznao Ljubicu. Pre no što se doselio kod polubrata Milana u Brusnicu, prošao je kroz Srezojevce.

Na jednom potoku ugledao ju je kako sa majkom beli platno. "Tada mi je bilo prošlo 20 godina, a još sam bio kao devojka. Čim videh Ljubicu, ostaše mi oči na njoj. Ona i majka joj opaziše mene, iziđoše iz vode i spustiše skute. Bejaše ih stid od mene da duboko gaze. Ja pregazih vodu, i, na drugom bregu, sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. E, činiš 'voliko, jest bila lepa za čudo." Trgujući stokom, Miloš je sve češće navraćao u Srezojevce.

Da je zavoleo Ljubicu, otkrio je njegov drug Turčin Ćor-Zuka, koji je preuzeo na sebe da ubedi Milana da isprosi Ljubicu od Vukomanovića. Ali, kako je sam knez pričao, konačno se oženio tek po izbijanju ustanka. Tada je imao 24 godine. Za kuma je polubrat Milan pozvao vožda Karađorđa, i tada su se on i Miloš upoznali. Miloš kazuje da je s Ljubicom rodio "dece osmoro, to jest, četvoro muških i tako ženskih". Roditelje su nadživeli samo kći Petrija i sin Mihailo, koji je i nasledio srpski presto.
 

Besan na ženu zbog ljubavnice: Knez Miloš Obrenović

Miloševa neverstva prema ženi su bila legendarna. Jednog dana je u porodičnu kuću u Crnućima doveo Petriju, da pomaže kneginji. Ko je ona bila, kolaju razne priče, od toga da je bila turska robinja, do toga da je došla kod Miloša odnekud od Sarajeva, moleći da joj pomogne da naplati neke dugove.

Najverovatnije je bila Srpkinja iz porodice Pljakića, iz okoline Kragujevca, koji su bili čuveni po lepoti. Na dvor srpskog kneza došla je da bi se zaštitila od Turaka koji su bacili oko na nju. Petrija je svojom vrednoćom i veštinom postala desna ruka kneginjina u svakom poslu, a sve ostale je osvajala mladošću, lepotom, veselom naravi i spremnosti na šalu. Ljubica je zato od nje zazirala, znajući koliko bi se baš takva devojka dopala njenom mužu. Knez je sve do 1917. retko dolazio u Crnuću, ali je i to bilo dovoljno da mu Petrija postane ljubavnica. Zbog toga se kneginja preselila sa decom u Kragujevac, a knez je sve češće ostajao u Crnuću. Petrija mu je rodila kćer Veliku.

Kneginja Ljubica dugo nije rađala, pa je tek početkom 1819. godine ostala u drugom stanju. To ju je ohrabrilo da prekine romansu svog muža. Prethodno je od svojih doušnika saznala da kneza okolina nagovara da se oženi Petrijom jer se verovalo da od Ljubice više neće dobiti preko potrebnog naslednika. Prota Žujovic je bio najuporniji savetodavac u vezi s tim. Kada se Ljubica iznenada pojavila u Crnuću, zatekla je Petriju kako namešta spavaću sobu. Upitala ju je kome sprema dve postelje, a suparnica joj je odgovorila, jednu sebi, drugu Gospodaru.

- A gde ću ja spavati noćas - nastavila je kneginja. - Vala Bogu, prostrana je kuća! - Zar tako, Petrija? - Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao - drsko odgovori mlada, ne obazirući se više na Ljubicu. - E, kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi - reče Ljubica i dohvati kneževu kuburu. Opalila je iz nje i ubila Petriju na mestu.

Ova priča ima nekoliko verzija, kao što je i ona, da je ubila suparnicu gotovo pred kneževim očima, pošto ih je zatekla u krevetu. Sigurno je da je Ljubica, znajući za narav svog muža, pobegla, najverovatnije kod svojih Vukomanovića. Ljutiti knjaz ju je tražio da je ubije, ali je ona imala zaštitu i porodice i naroda koji je smatrao da je branila čast svoju, doma i porodice.

Posle nekog vremena, Miloš i Ljubica su se izmirili na nekom saboru, ili u manastiru Kalenić, ili na Savincu, tako što je kneginja prišla knezu, pružila mu kuburu i rekla: "Gospodaru, ovako više ne ide, jal opraštaj, jal ubij!" Mudri Miloš je znao da je narod listom na strani njegove žene, pa joj je oprostio ubistvo ljubavnice, rekavši joj da "za to treba da zahvali samo onome što nosi ispod pojasa". Ljubica je u to vreme već bila u poodmakloj trudnoći sa svojim najmlađim detetom. Bio je to prestolonaslednik Mihailo.

Jedina preživela kći: Petrija Obrenović

Za kneginju Ljubicu svi izvori se slažu da je, iako neobrazovana, bila veoma bistra, patrijarhalna i pravedna žena. Ponela je na svojim plećima teško političko breme ondašnje Srbije. Kada je Miloš naredio pogubljenje Karađorđa 1817. u Radovanjskom lugu, Ljubica taj zločin nikako nije mogla da preboli. Verovala je da će se prolivena kumovska krv vratiti njenoj porodici.

Priredila je sahranu voždove glave kod Saborne crkve, hrabro i neprestano ubeđivala Miloša da Karađorđu podigne spomenik, a kada je umrla Jelena, Karađorđeva žena, naredila je veliku sahranu. Pokojnicu je pratila sve do groba na Oplencu, idući peške uz drvene sanke koje su vukli volovi.

U politiku se umešala gotovo protiv svoje volje. Bila je jedna od malo onih koji su se usudili da ograniče despotsku Miloševu ćud, jer se uplašila da će on verovatno izgubiti glavu, kao što je izgubio naklonost naroda. Zato je stala na stranu njegovih protivnika, čime je pomogla da Miloša zbace sa vlasti. Tada je sa mužem prešla u Novi Sad. U međuvremenu je i knez Mihailo zbačen sa vlasti.

OSTVARENJE STREPNJE
Ljubica je bila svesna svojih političkih pogrešaka. Po Miloševom odlasku iz Srbije 1839. godine, učestvovala je u pokretima za njegov povratak u zemlju. Više od tuge i žalosti koja je sustigla njenu kuću nego od starosti, upokojila se 1843. godine. Poslednje misli uputila je Petriji, jadikujući: "Mnogo greha imam, njih će mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se neće mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve Njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih!"

Knez Mihailo je majku sahranio u manastiru Krušedol, u Sremu. Ljubičine strepnje da će Obrenoviće zadesiti velike nesreće zbog prolivene kumove krvi, ostvarile su se 3. maja 1903. godine kada su poslednji Obrenovići na zverski način uklonjeni sa srpskog prestola.

K R A J