Teatar u kafani
Srbija se šezdesetih godina 19. veka prostirala do Aleksinca. Tu je bila granica sa Turskom, u stvari, jedan običan plot. Interese Kneževine zastupala su u Evropi samo dva predstavništva, u Carigradu i Bukureštu. Prestoničke kuće uglavnom su bile trošne.
U dvorištu Filozofskog fakulteta, nekadašnjoj Velikoj školi, postavljen je sunčani sat za ravnanje ostalim satovima u varoši.
Imao je Beograd tih godina i glumce, ali ne i stalno pozorište, a kamoli zgradu. Glumce, koji su se stalno zlopatili, ogrejalo je sunce kada je na vlast došao sin kneza Miloša, Mihailo Obrenović.
Mladi knez je obožavao pozorište i često je dolazio na predstave koje su se davale u kafanama i hotelskim salama. Jednog dana u novembru 1867. došao je na predstavu "Gospođe i husari" u hotelu Kod engleske kraljice. Upitao je pozorišnog upravnika Jovana Đorđevića da li je zadovoljan uslovima u dvorani.
Glumci na frontu
Svi glumački velikani u Srbiji počinjali su u putujućim pozorišnim trupama: Dobrica Milutinović, Čiča Ilija Stanojević, Pera Dobrinović. Za Božu Nikolića, Miku Ristića, Vitomira Bogića ili Duška Radenkovića danas se gotovo i ne zna, pa ni to da su bili veliki glumci. Repertoar trupa uglavnom je bio isti: "Koštana", "Đido", "Krvav jagluk", "Zona Zamfirova", i, neizostavni "Boj na Kosovu". Za probraniju publiku igrao se i Šekspir, Molijer. Putujući glumci napamet su znali sve veće uloge, pa kada se neki član trupe razboli, začas se nalazila zamena. Uloga se prihvatala i kada se nije znala nijedna reč - dva-tri čitanja teksta i sufler! Putujući glumci su zapamćeni i kao veliki rodoljubi. Na Solunskom frontu.
- Ma, dobra je, gospodaru, ali nije baš sasvim udesna! - odgovorio je Đorđević.
- Sazidaćemo mi vama teatar za sebe, pa ćete biti zadovoljni! - uzvratio je Mihailo.
Već sutradan gradom se pročula priča o kneževom obećanju, a posle četiri meseca počelo je rušenje Stambol-kapije i krčenje zemljišta u blizini. Plan zgrade Narodnog pozorišta načinio je beogradski arhitekta Aleksandar Bugarski koji je, u stvari, preradio jedan stari projekat italijanskog arhitekte Kasana.
Knez Mihailo je zatražio da ga redovno obaveštavaju o radovima. Zahtevao je da posao bude okončan do 15. oktobra 1868. godine i izvođaču radova Josifu Štajmlehneru obećao za to nagradu od 250 dukata. Koliko je to bio visok honorar govori i podatak da je sama zgrada pozorišta trebalo da košta 1.290 dukata. Srpski vladar je odlučio da podigne pozorište sopstvenim novcem. Nažalost, posle nekoliko meseci, 29. maja po starom kalendaru, ubijen je u Topčideru.
