Zvono zvoni posle pet vekova
Legenda kaže da su jednom svešteniku Turci odsekli glavu, on je podigao i trčeći je nosio do crkve Svete Petke i tu ispustio dušu i pao.
Kosmetom je na Uskrs prošle godine prolazila litija od crkve Jovana Bogoslova u Sočanici do crkve Svete Petke. Put je bio dug pet kilometara. Zvono teško 108 kilograma natovareno je na kamion koji je išao polako, a na ulice je izašlo oko 1.000 ljudi. Na čelu kolone od 200 automobila bio je barjak Svete Petke, a iza je išao kamion sa zvonom koje je sve vreme zvonilo. Ljudi su izlazili iz kuća i plakali su od radosti i uzbuđenja.
Na zvonari obnovljene crkve Svetea Petke u Ceranjskoj Reci kod Sočanice na Kosovu odjeknulo je zvono posle nekoliko vekova ćutanja. Obnovljenu svetinju iz 14. veka osveštao je vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije. Sama crkva nalazi se na granici između jednog albanskog sela i srpskog sela Ibarska Slatina.
KOSTUR S PRSTENOM
Veliki broj ljudi angažovao se na obnovi srpske svetinje, ali bez zalaganja i svesrdnog truda Vlade Savića iz Leposavića, Marka Miletića iz Beograda i bračnog para Ljilje i Željka Boko iz Njujorka, izgradnja ne bi bila moguća.
Vlada Savić, koji je bio motor cele akcije, kaže da je inicijativu za obnovu svetinje dao Jovan Jovanović, predsednik Crkvenog odbora za izgradnju crkve Svete Petke, a da je on bio sekretar i blagajnik.
- Pošto je samo mesto pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, obnova crkve je morala da se radi veoma pažljivo. Dok smo iskopavali temelje pronašli smo mnoštvo ljudskih kostiju, a to su, po predanju, kosti duhovnih ljudi ili velikih mučenika koji su stradali silom. I pošto je ova crkva sazidana na temeljima nekadašnje, na oltarskom delu smo našli jedan kostur sa prstenom na desnoj ruci. Kosti su pohranjene, a prsten je ostao kao relikvija crkve. Kasnije smo i pod temeljima zvonika pronašli kosti... Ovo je mesto jedna velika grobnica, veliko stradalno mesto - kaže Vlada Savić.
Najveća želja svih jeste da se na crkvi opet začuje zvono. U naporima da se sakupe preko potrebna sredstva za kupovinu zvona, Vlada Savić je, posredstvom svojih veza, došao do porodice Boko iz Njujorka. Tako je telefonom i putem Skajpa počelo jedno lepo prijateljstvo koje je rezultiralo kupovinom velikog crkvenog zvona i drugih potrepština neophodnih za crkvu.
Supružnici Boko kažu da je njihov sin Josip došao na ideju da organizuju dobrotvorno veče i prikupe novac koji bi poslali na Kosovo. U sali crkve Svete Petke porodica Boko organizovala je dobrotvorno veče sa prijateljima i prikupili su 10.000 dolara.
Iako nisu poreklom sa Kosova, već iz Beograda, Ljilja i Željko Boko sa decom Josipom, Ivanom i Aleksandrom, želeli su da daju svoj doprinos očuvanju duhovnog i kulturnog nasleđa na Kosovu.
- Naši Srbi sa Kosova sve vreme su brinuli da li ćemo uspeti da prikupimo novac za crkveno zvono, ali kada smo na kraju večeri sakupili 6.700 dolara, svi su odahnuli! Ubrzo smo sakupili 10.000 dolara i to smo uplatili na račun Raško-prizrenske eparhije u Gračanicu, a oni su uručili donaciju Vladi Saviću - priča Željko Boko.
Vlada Savić kaže da nije bilo svejedno nositi sa sobom toliki novac.
- Ipak, da nije bilo tog novca, ne bi bilo ni zvona. Napravili smo i zvonik i još nam je preostalo novca za nabavku ikonostasa i da napravimo pod crkve od belog mermera - kaže Savić.
HRAST SMRSKAO KAMION
Na zvonu je ugravirana posveta u kojoj se kaže da su zvono priložili parohijani hrama Svetog Save, sveštenstvo i porodica Boko.
Jedino za čim Ljilja i Željko Boko žale jeste to što niko od njih nije prisustvovao osvećenju zvona ili crkve. Željko je bio u Srbiji prošle godine i planirano je da bude u Sočanici za osvećenje crkve na Malu Gospojinu. Međutim, kada je došao u Srbiju, legalan ulaz na Kosovo je bio zabranjen, pa su se on i Vlada Savić sastali samo na pola sata u Raški, a onda se Željko vratio.
Vlada Savić i porodica Boko tvrde da nisu samo oni zaslužni za obnovu crkve, pomagali su sveštenici, Srpski klub, Kolo srpskih sestara, ljudi iz Crkvenog odbora i oni koji nisu bili u njemu. Ako ništa drugo, pomogli su u postavljanju temelja, doterali turu kamena...
Crkva je pod blagoslovom vladike Teodosija i ona je metoh manastira Usekovanja glave Svetog Jovana. U tom metohu sada živi monah Jovan što znači da je crkva zaživela, da ima nekoga da usluži ljude, da se pomoli za njih, da ih uvede u crkvu...
- Crkvu čak i Albanci poštuju i nikada se do sada nije dogodilo da smo imali bilo kakve probleme od njih - kaže Vlada Savić.
Kod crkve je postojao jedan spomenik za koji legenda kaže da je podignut svešteniku kome su Turci odsekli glavu. Onda je, kaže legenda, taj sveštenik uzeo svoju glavu u ruke i trčeći je nosio do crkve Svete Petke i tu ispred nje ispustio dušu i pao.
- Našli smo taj spomenik, ali ispod njega nije bilo kostiju - kaže Vlada Savić. - Jedan čudan događaj desio je kad je naš sveštenik odveo čoveka da seče hrast u okolini spomenika. Kamion su ostavili oko 100 metara od mesta gde su sekli hrast koji se odjednom strovalio na kamion od kojeg nije ostalo ništa. Otad se na tom mestu ljudi plaše da odseku i prutić, a kamoli stablo. I u Drugom svetskom ratu neki švapski oficir je dolazio da seku hrast za mostove i železnicu, ali kad im je neko rekao da je to crkvište, oni su otišli.
Zidanje dugo godinuPre nego što je crkva Svete Petke obnovljena, narod je to mesto zvao crkvište - što znači mesto na kome je nekada bila crkva. Od tog crkvišta korišćen je kamen i uzidan u novu crkvu, ostalo je kupljeno i dobijeno od vernika. Zidanje crkve je trajalo oko godinu dana. Gradnja je ponekad prekidana zbog vremena i novca. Glavni donator za kupovinu carskih dveri, đakonskih vrata i ikona za ikonostas je Marko Miletić iz Beograda. Ikone su same uradile monahinje manastira Gornji Brčevi u Crnoj Gori.
|
