Žene u srpskim ustancima (5): Crni prevario spahiju
Kako i kada se oženio Đorđije Petrović malo ko je pouzdano znao, jer se u početku takve pojedinosti o prvom ustaničkom vođi nisu činile važnim. Posle se ispostavilo da se prema životnom putu porodice Petrović mogu utvrditi razni istorijski datumi, ali je tada već bilo kasno. Otuda su o Karađorđu i njegovoj ženi Jeleni kolale mnoge neistine i legende.
MLADINO CVEĆE
Zna se da je Đorđev otac Petar prosio Jelenu Jovanović iz Maslešova za svog sina, ali je odbijen jer se po imanju nije mogao meriti sa Jovanovićima. Ono što nije mogao da uradi propisanim običajima, Đorđe je postigao otmicom.
Jelena je tada imala petnaest godina. Jednog dana budući mladoženja ju je zatekao kod nekog izvora kako zahvata vodu. Upitao ju je hoće li poći za njega, a ona je odgovorila kao što bi odgovorila svaka ondašnja Srpkinja, da on pita starije, pa ako oni reknu, onda i ona hoće. "Kad ti hoćeš, a ti hajde sa mnom!", reče Đorđe i povede je kući. To je moglo da se desi najkasnije s proleća 1786. godine.
Ljubav Crnog Đorđa i Jelene je važna i za korene srpskog ustanka. O tome govori beleška Vuka Karadžića o Karađorđevoj porodici i zagoričkom čitluk-sahibiji, koju je čuo od jednog Topolca. Sahibija je došao na svoj čitluk i, da bi udaljio tek oženjenog Đorđa, poslao ga da mu kupuje jarčeve. Onda se obratio Karađorđevoj majci: "E, Marice! I ti se sačuva od mene, i kćeri sačuva, ali snaju nećeš sačuvati." Dao joj je dukat da doveče pošalje Jelenu kod njega.
Kada je mladi muž čuo šta se dogodilo, odmah je hteo da ubije Turčina, ali je stvar spasla majka Marica. Ona je Turčina privremeno umirila rečima da sačeka "dok mlada omiriše svoje cveće, pak će onda i tuđe". Đorđe je imao dovoljno vremena da sa porodicom i još nekim seljanima pobegne u Srem. Ali, ni spahija nije mirovao. Otišao je u Zemun i pozvao Maricu na dogovor. Uporno ju je molio da se Petrovići vrate u zavičaj. Zaštićena, jer je bila na tlu Austrougarske, ona je Turčinu nabrojala sva zla koja je počinila:
"Naterao si me, te sam žene birala i tebi podvodila", ali da je sada tome kraj.
Retko se dešavalo da Turčin i pored tolikog truda ostane kratkih rukava. Turci su iz gradova često išli na "izlete" u srpska sela, otimali i silovali pravoslavke, pa je narod počeo da se sklanja u šume. Kada je 1787. godine buknuo austrijsko-turski rat, u Srbiji poznat kao Kočina krajina, Karađorđe se dobrovoljno prijavio u austrijsku vojsku. Ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake, postao je podoficir. Četiri godine kasnije, po zaključenom austrijsko-turskom miru, Karađorđe je unapređen uz medalju za hrabrost, ali više nije mogao bez megdana sa Turcima.
Odmetnuo se u hajduke i postao harambaša, a kada je hajdučija počela da jenjava, povukao se u Topolu i tu neko vreme mirno živeo. Sve veći nameti i turska samovolja doveli su do udruživanja srpskih velikaša koji su uspeli da umaknu seči knezova. Karađorđa je narod na saboru u Orašcu 1804. godine doslovno izvikao za svog vođu, i, borbe su mogle da počnu.
Karađorđe se isticao u junaštvu, ne i u ljubavnim avanturama. Samo je jedan hroničar, Bartalomeo Kunibert, zabeležio da je vožd bio strastven prema ženama onoliko koliko i prema piću, ali je zapamćena samo jedna njegova veza, sa mladom Turkinjom u beogradskom konaku koja mu je oko dve godine uveseljavala teške državničke dane.
Sličnih veza u njegovom životu više nije bilo. Naprotiv, iako silan i osoran čak prema najbližim ljudima, vožd Karađorđe je, tvrdili su svedoci, prema ženama bio pravedan. Ponašao se prijateljski, čak očinski i bratski. Nije ih napadao, nijednu nije obeščastio niti je bilo koju silom priveo samo zato što bi mu se dopala na jednu noć. Važio je za čoveka sa jakim osećajem za moral. Svoju ulogu u ustanku i srpskoj revoluciji shvatao je i kao obavezu da i Srpkinjama svane pred turskim zulumćarenjem.
Više muka je imao sa obuzdavanjem svojih ljudi koji su često bili toliko okrutni prema ženama, da im ni Turci, simbol beščašća prema srpskim ženama, ponekada nisu bili ravni. Takvo ponašanje mu je počesto stvaralo ogromne nevolje u vođenju ustanka jer je narod pomalo počeo da žali za "pustim turskim" vremenima. Da stvar bude još gora, muke su mu zadavali njegovi najbolji borci, čak i najrođeniji. Sa njima se Karađorđe obračunavao tako da da primer ostalima. Svog brata Marinka je, zbog optužbi žitelja Topole da je nasilnik, obesio pred kućnim pragom.
Voždovu ženu Jelenu su svi letopisci opisivali kao skromnu, povučenu i marljivu ženu. Posebno se isticala u pokornosti mužu, s tim da su se svi slagali da je ona udovoljavala voždu iz ljubavi, a ne iz tadašnjih grubih običaja prema kojima je supruga morala da čini ono "što gazda zahteva". Jelena se zato u svoje vreme smatrala srećnom ženom. Imala je veliki porod, a u porodici je niko nije zlostavljao. Sa majčinstvom je učvrstila svoj položaj. Već posle godinu dana od udaje rodila je sina. Dečak je dobio ime Sima, ali je poživeo jedva jednu godinu. Jelena je nastavila da rađa, i to kćeri, jednu za drugom: Savu, pa Saru, a onda i Polu, Stamenku. Pre ustanka je na svet došao dugo očekivani sin Aleksa, a usred ratnog meteža, pet godina kasnije, i budući srpski knez, Aleksandar.
DOMAĆICA NA GLASU
Jelena je živela skromno i povučeno. Čak i kada je njen muž morao da sedi u Beogradu, ona se nije selila iz Topole. Bavila se decom i kućom, i u njoj bila i domaćin i domaćica. Nikada se nije mešala u političke, vojne ili državničke poslove svog muža tokom celog ustanka. Voždu su u Topolu dolazili mnogi gosti. U njegovom domu su se održavali istorijski sastanci, često o narodnim svetkovinama, a posebno o slavi, Svetom Klimentu. Kako je kuća Petrovića uvek bila krcata gostima, Jelena je morala sve da ih opslužuje. Činila je to uz pomoć komšinica, nije imala plaćenu poslugu kao što su je imale žene kasnijih srpskih starešina. Njeno čuveno gostoprimstvo je i narod opevao. Kada se iz boja na Varvarinu vraćao voždov barjaktar Tanasko Rajić, spazivši ga sa pendžera Jelena je istrčala pred njega: "Skide njega sa konja kulaša, odvede ga na tananu kulu, vida njemu rane i previja, zalaže ga lebom i jestivom i poji ga rumenijem vinom."
Spasilac iz šumeLegenda o Karađorđevoj ženidbi kaže da je Jelenin otac Nikola Jovanović bio obor-knez jasenički, visoka ličnost među Srbima. Vraćajući se sa jednog sastanka u svoje selo sa maloletnom kćerkom Jelenom, upao je u zasedu obesnih turskih momaka. Jelena se dopala jednom Turčinu, ali on nije uspeo da je privoli da pođe sa njim milom, pa su momci vezali oca, a nju krenuli da odvlače ka čardaku. Tada naiđe iz šume naočit Srbin sa još dva druga. Videvši šta Turci čine, opali iz puške. Jedan Turčin pade mrtav, drugi ranjen, a ostali se razbežaše. Crnokosi spasitelj zvao se Đorđe Petrović i tek ga je čekala slava čuvenog nadimka Karađorđe. Jelena se tada zaljubila u njega i imala je sreću da mu kasnije postane i žena.
|
Sutra - Žene u srpskim ustancima (6): Kum izdao dvaput
