Himna za Karađorđev ustanak
Kada su beogradske dahije u Valjevu na prevaru prizvale i posekle ugledne srpske knezove, trgovce i sveštenike, sa narodnim ustankom više nije moglo da se čeka. Odmah te zime, 1804. godine, na zboru najuglednijih glavara u Orašcu, za vođu je izabran Karađorđe.
On je ubrzo podigao na noge sve u Beogradskom pašaluku što je moglo da nosi oružje, od domaćina do hajduka. Daleko odatle, u Trstu, tada velikom središtu srpskih iseljenika, jedan Srbin se naročito obradovao vestima iz "zemlje praroditelja".
Bio je to Dositej Obradović, nekadašnji monah fruškogorskog manastira Hopovo, rodom iz Čakova, iz rumunskog dela Banata. Časni starac je već imao 65 godina i za sobom bogat život putnika, prosvetitelja, učitelja i književnika. Konačno zaradivši za udoban život, nastanio se u gradu koji je tada bio glavna luka austrougarske prekomorske trgovine.
Ušteđevina za ustanak
Razleteo se Dositej među tršćanskim Srbima da prikupi pomoć za svoju braću po krvi, i sam poslavši 400 forinti, polovinu svoje ušteđevine, čuvane za poslednje godine života. Drugu polovinu je odlučio da ponese sa sobom u Beograd, da bi tamo kupio kuću i otvorio štampariju.
Ali, na vest o Karađorđevom ustanku u Srbiji, Dositej je otkazao dotadašnju prividnu podaničku vernost caru u Beču i bez oklevanja stao uz ustanike.
U rodoljubivoj groznici i želji da na sve moguće načine pomogne svojoj braći, Dositej je u jednom dahu ispevao i stihove koji su se kasnije našli u konkurenciji za službenu himnu Srbije. Tu, "Pesnu na insurekciju (ustanak) Serbijanov" je 1804. kao buditeljski manifest umnožio i razaslao njene stihove među Srbe.
Posvetio ju je Karađorđu, a obraćao se majci Srbiji: "Vostani, Serbije! Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt' tvoje lice! Obrati serdca ih i očesa na se, i daj njima čuti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije! Davno si zaspala, u mraku ležala. Sada se probudi, i Serblje vozbudi!" Tako je Prvi srpski ustanak dobio svoju himnu.