Žene u srpskim ustancima (4): Kobne ljubavi Čučuk Stane

Teško je razdvojiti šta je od priča o Čučuk Stani istorija, a šta legenda. U životu Hajduk Veljka pojavila se oko 1809. godine, kada je u Poreč na Dunavu dojahala kao petnaestogodišnja devojka, kći Radovana Plještića iz Sikola. Tražila je hajduke koji su, pod izgovorom da skupljaju priloge za ustanak, opljačkali kuću njenog oca.

Kraljica krajinskih hajduka: Čučuk Stanu je otadžbina zaboravila

Radovan je bio bez sinova, pa je sve tri kćeri oblačio u mušku odeću i učio ih oružju i neustrašivosti. Epska priča kaže da je tako i Stana prišla najboljem i najmahnitijem Karađorđevom ustaniku i pitala ga:

"Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?".

Veljko je u neverici zurio u drskog, omalenog gosta (čučuk na turskom jeziku znači "mali"), a onda se nasmejao i naredio momcima da vrate opljačkano. Potom je, dodaje priča, i sam darovao lepu crnpurastu devojku uz reči: "Sad sam te ja darovao, sad si moja!"

ŽIVOT NA MEGDANU
Veljka Petrovića je još uoči Prvog ustanka zapazio slavni hajduk Stanoje Glavaš i pozvao ga u svoju četu. Shvatio je harambaša da drskog junaka ne sme da ostavi bez nadzora, pa ga je oženio svojom rođakom Marijom. Veljko se učio hajdukovanju dok ga je žena čekala. A kada je ustanak buknuo, sav se posvetio pobuni u svojoj Negotinskoj Krajini. Pokazao se kao odličan strateg. Vešto je izvodio iznenadne napade, uvećavao svoju četu i slobodnu teritoriju, ali i plen.

Priča o njemu se širila od usta do usta. Tako ni godišnja skupština starešina u Beogradu više nije mogla da prođe bez delije koji se dičio krilaticom "Glavu dajem, Krajinu ne dajem". Ali, sa skupštine 1810. Veljko je odlučio da pobegne, poručivši svojim momcima: "Braćo! Ja sam mislio mene zovu u Beograd da me pitaju koliko sam rana do sada zadobio, koliko mi je momaka izginulo, koliko je sakatih ostalo. A oni hoće da me pitaju koliko sam devojaka poljubio! Pa sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego, da bežimo odavde".

Čuo je da ga optužuju da je on od devojaka na silu tražio ljubav, a njegove momke za otimanje goveda. Hajduk Veljku se ipak obradovao vojvoda Milenko Stojković, koji ga je sa momcima primio u Poreču i jedno vreme plaćao.

Kada se Veljku pojavila Stana, on je već uveliko prešao tridesetu godinu. Junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, pao je pred prkosnom Srpkinjicom. Naredne četiri godine oni su delili ne samo čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu nego i bojišta. Bili su u braku za koji je hajduk morao da potplati sveštenike da bi ga ozvaničio u crkvi, a i svoju prvu ženu Mariju je podmitio imanjem u Jagodini.

Zna se još i to da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali dece. Ostalo je narod dopisao kroz predanja. Prema njima, Stana je ratnica koja se ne sklanja ni od sablje ni od kuršuma, a i pokorna supruga: "Pesma s' ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana".

Ljubavna priča se na silu završila u leto 1813. godine. Nešto ranije, mirom u Bukureštu, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove. U obruču snažne turske vojske se našao i Negotin. Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, nego je ostao dosledan svojoj zakletvi o glavi i Krajini. Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je jedva ubedio svoju Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč. Ali, čim je čula vest da je Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, Čučuk Stana se vratila. Svake noći njih dvoje su sa družinom izletali iz opkoljenog grada i Turcima, koje je vodio zloglasni Rušid-paša, zadavali stravične udarce.

U megdane išao sa muzikom: Veljko Petrović, gospodar Negotinske Krajine

Danju su obilazili odbrambene šančeve. Pričalo se kasnije da je Hajduk-Veljka, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule raznelo nadvoje. Šuškalo se da ga je izdao pobratim Anastas Armaš koji je Turcima javljao raspored šančeva i kula, broj boraca i kretanje srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija uspeo da nađe dotad neuhvatljivog hajduka. Zapisano je da "žena mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi". I ko zna da li bi Stana preživela, jer je već bila četiri puta ranjena, da je Veljkov brat Milutin nije naterao da se povuče.

Čučuk Stana se po propasti Prvog srpskog ustanka povlačila po izbegličkim karantinima u Banatu sve dok nije srela Hajduk Veljkovog pobratima, grčkog junaka i političara. Zvao se Georgakis Nikolau Olimpios, a Srbi su ga nazivali kapetan Jorgać. Stana ga je upoznala još u Negotinu i prekrstila u Malog Đuricu jer nije bio mnogo viši od nje. Jorgać, nosilac ruskog ratnog Ordena svete Ane kao grčki dobrovoljac u borbama protiv Turaka u Rumuniji, osvojio je i srce i um Čučuk Stane. Grčkom kapetanu ona je rodila dva sina i kći, i sa njim takođe išla u bitke, ovog puta diplomatske, po evropskim dvorovima. Georgakis je bio istaknuti član Heterije, tajne grčke oslobodilačke organizacije

Hajdučka kraljica sa kuburom za pasom sada je postala otmena dama koja je savladala i nekoliko stranih jezika. Nije bila svesna da je često bila pion heterista koji su uz rusku i tursku pomoć kretali ka svom cilju preko srpske grbače. Stanin Mali Đurica je pokušao da nepoverljivog kneza Miloša pridobije za ideje Heterije, konačno isterivanje Turaka iz Grčke. Pošto mu to nije uspelo, prešao je u Vlašku i Moldaviju. Tu se za hajdučicu sa obronaka Deli Jovana tragično završila još jedna ljubav. U opkoljenom manastiru Seku u moldavskim brdima, boreći se 1821. sa srpskim hajducima protiv trupa Sali-paše, kapetan Georgakis se herojski žrtvovao, paleći barut u manastiru.

Čučuk Stana je imala svega 26 godina kada je ponovo postala udovica, ali je sada imala i troje dece. Sanjajući o povratku u Srbiju, dve decenije je lutala Rusijom i Rumunijom da bi na kraju stigla do Grčke. Nikome više nije bila potrebna. Obrenovići joj nisu dozvolili da se vrati u otadžbinu, pa je ona često umela da se požali: "Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi se podmladila bih se: naložila bih vatru u gaju, naredila da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja". Od Srbije je dobila samo dopis da se ona ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te nema prava na penziju koja je pripala njegovoj prvoj ženi.
 

NESREĆA ZA NESREĆOM
Čučuk Stanu je 1844. pogodila nova nesreća. Stradao joj je mlađi sin Aleksandar. Na njegovom odru, u oslobođenoj Grčkoj, ona je izlila sav bol svoje duše: "Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak. Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!". Čučuk Stana je umrla 1849. u Atini. Imala je oko 55 godina.
  

Sutra: Žene u srpskim ustancima (5): Crni prevario spahiju