Glad jača od ponosa

Ni najbolji poznavaoci jezika ne mogu da pronađu pravi naziv za zanimanje onih čiji život u elementarnom smislu reči zavisi od onoga što nađu preturajući po kontejnerima. Možda bi najispravnije bilo, kažu stručnjaci, novom zanimanju dati naziv "kontejnerista" koji bi na najbolji način opisivao čoveka iz Srbije koga su raznorazne tranzicije, privatizacije, prevarizacije... dovele do dna.

Muka ih naterala: Jovan Jovanović sa suprugom Snežanom

 

Jedan od njih je i Jovan Jovanović(75), penzioner iz Gornjeg Milanovca koji, iako teško bolestan i gotovo slep, zajedno sa svojom suprugom Snežanom (59) svakodnevno, osim na crveno slovo, obilazi kontejnere u nadi da će pronaći nešto od hrane, ili nešto vredno što se može unovčiti i tako obezbediti dnevni obrok. No, kaže Jovan, nekada ponosni radnik PIK-a Takovo, kontejneri su sve prazniji.

Zar je baš dotle došlo da morate da preturate po kontejnerima?
- Dugo nisam mogao da zamislim da ću da preturam po otpadu, ali pre četiri godine sam prelomio i izabrao između ponosa i gladi. Eto, pobedila je glad. Uostalom, šta mi je drugo preostalo jer sa penzijicom od 13.000 dinara jednostavno ne može ni da se životari. Ovako, žena i ja, više ona jer sam zbog visokog šećera gotovo potpuno slep, nađemo nešto kartona, ponegde nešto za jelo, bacaju ljudi i odeću i obuću koja može da se iskoristi i tako krpimo kraj sa krajem. Ali, kontejneri su sve prazniji, a iz dana u dan sve je više onih koji su, kao i ja, između života i stida na jednoj strani i gladnog stomaka na drugoj, izabrali kontejner.
 

Nedavno ste bili u prilici da svojim glasom na izborima pokušate da nešto promenite u Srbiji.
- Jesam i javno sam glasao Tomislava Nikolića u nadi da će se nešto promeniti, ali za sada nema pomaka nabolje. Dobro, još je rano da se oseti boljitak, ali svi ovi njihovi dogovori, a posebno ako Tadić i dalje bude držao sveću u Srbiji, a svi su izgledi da hoće, ne najavljuju neko bolje vreme za Srbiju, a posebno za nas, kako nas zovu, kontejneriste. Takođe, znam da neko kao ja koji je u životu došao do samog dna ne može da drži predavanja Tomi Nikoliću, ali rešio sam da mu napišem pismo i da mu predočim i moju muku i muku svih onih koji dane provode u smeću i smradu, a njegov je obraz da li će me uvažiti i da li će mi odgovoriti. Pošteno, jesam zaokružio Tomino ime, ali kako koji dan prolazi sve mi se čini da Srbiji više ni Bog ne može da pomogne, a kamoli Toma Nikolić.
 

Kažete da dok preturate po otpadu imate mnogo vremena za razmišljanje?
- Najviše razmišljam o vremenu kada sam bio poštovani radnik i kada sam od plate mogao normalno da živim normalno. U novčaniku sam 45 godina držao partijsku knjižicu Saveza komunista Jugoslavije i dovoljno para za pristojan život, a o tome koliko su ondašnji direktori imali poštovanja prema radnicima i da ne govorim. Danas ljudi u novčanicima imaju po nekoliko partijskih knjižica, neke nalazim i u kontejnerima, ali para nemaju. A, o tome koliko ih poštuju novokomponovani bogataši smešno je i govoriti. No, po meni, nisu krivi oni što su preko noći postali gazde i bogataši već narod koji sve to vidi i ćuti i sve je bliži, kao i ja, kontejnerima u kojima više nema šta da se nađe.