Izraelac iz Prizrena: Preživeo logore od Srbije do Nemačke
Raul Tejtelbaum, izraelski novinar poreklom iz Prizrena i dugodišnji dopisnik srpskih medija, posle mnogo godina je došao u Beograd, gde je 1944. godine bio zatočenik nacističkog logora Sajmište, da bi posle Drugog svetskog rata učestvovao u izgradnji Novog Beograda - pored tog bivšeg logora.
Tejtelbaum je u posleratnom Beogradu išao u Prvu mušku gimnaziju, i bio u istom odeljenju sa književnikom Borom Ćosićem, a potom je postao jedan od vodećih novinara svoje generacije, bio dopisnik Jediot Ahronota u Nemačkoj i pored ostalog radio za beogradske medije. Danas sa porodicom živi u Jerusalimu.
Nedavno je učestvovao na međunarodnoj konferenciji o Sajmištu u Beogradu, gde je izrazio zaprepašćenje činjenicom da to stratište i dalje nema dostojno spomen obeležje i predložio da se na njegovom mestu postavi replika "dušegupke" - specijalnog nacističkog kamiona u kojem su se izduvnim gasovima ubijali jevrejski zatočenici, na Sajmištu i još dva logora u Nemačkoj.
Tejtelbaum, jedan poslednjih svedoka istorije, ispričao je agenciji Beta da je posle Sajmišta preživeo i pakao logora Belgen-Belzen u Nemačkoj, u kojem je umrla Ana Frank. Tamo je bio sa ocem i majkom, a oca je izgubio neposredno posle oslobađanja zarobljenika - umro je zato što je posle dugog perioda gladi naglo uzeo hranu.
Ovaj novinar je rođen u Prizrenu, gde je njegov otac, lekar, došao da radi posle studija u Beču. U školu je išao do rata, a 1944. godine, Nemci su ga zajedno sa ocem i majkom, i oko 350 kosovskih Jevreja pokupili i poslali u Sajmište, logor na području današnjeg Novog Beograda a u to vreme na teritoriji Nezavisne države Hrvatske.
"Imao sam 13 godina, tako da se ne sećam jasno mnogo toga, ali se sećam da smo na Sajmištu proveli 10 dana u potpunoj neizvesnosti. Niko nije znao šta će biti sa nama. Tu smo doživeli savezničko bombardovanje Beograda na Uskrs 1944. godine, a prilikom napada na Savski most, bombe su ubile jednu ženu iz našeg transporta", rekao je Tejtelbaum.
Kao novinara ga je, kako kaže, godinama zanimalo kako to da je neko u Trećem Rajhu, i pored svih poraza koje je trpela nacistička Nemačka "još imao vremena da razmišlja o Jevrejima, pa je poslao kamion čak u Prizren da pokupi nas troje i dopremi nas prvo na Sajmište, a onda 2.000 kilometara odatle vozom u srce Nemačke u logor Bergen-Belzen".
Prema njegovim rečima, sa ocem i majkom je stigao u Bergen-Belzen u aprilu 1944. godine. Tamo je, kako kaže, umrlo 40 odsto od 350 kosovskih Jevreja koje su pohvatali esesovci.
"To nije bio logor smrti, ali su uslovi bili strašni. Srušio se sistem snabdevanja, harali su tifus, pegavac i vaške. Oko 40.000 logoraša je umrlo od gladi i epidemija. U takvim okolnostima čovek postane indiferentan na okolinu. Ništa ga ne interesuje, pa ni smrt najbližih", ispričao je Tejtelnaum.
Mali logorski krematorijum nije imao kapacitet da primi sve mrtve koji su pristizali na spaljivanje, pa su nacisti slagali leševe pored njega i polivali ih benzinom.
"Po logoru se stalno osećao miris spaljenih tela. A kad gledaš tela na zemlji ne razlikuješ mrtvog od iznemoglog. Ali, mogli su se razlikovati po vaškama, pošto vaške vole toplotu i krv, a kad neko umre, hiljade i hiljade ih izađe na površinu, stvarajući na telu mrtvog čoveka sivo-beli talog koji se talasa", kazao je Tejtelbaum.
Prema njegovim rečima, Nemci su pred kraj rata i pad Bergen-Belzena, 1945. godine, potrpali deo logoroša, uključujući njega sa ocem i majkom, u tri voza, koja su se zatim "vrtela po Nemačkoj 11 dana".
"Zvali su ih 'izgubljenim vozovima“, priča Tejtelbaum. "Iz našeg smo gledali Berlin kako gori... Stao je u jednom selu na istoku Nemačke, a stražari su pobegli. Našli su nas konjanici – patrole sovjetske armije. U vozu je od 2.500 ljudi umrlo 500, a još 300 umrlo je kada je dobilo hranu - naglo su počeli da jedu posle tolike gladi. Tako mi je umro otac. Sahranili smo ga tamo. Ne znam gde je grob".
Tejtelbaum i njegova majka su neko vreme u Nemačkoj čekali repatrijaciju u Jugoslaviju, a onda su 1945. odlučili da se vrate sami, i vozeći se na ruskim topovima i kamionima stigli su do Prizrena.
"Iz Prizrena sam došao u Beograd 1947. godine... Učestvovao sam u izgradnji Novog Beograda, na čijem se području nalazio logor Sajmište. Drugi put sam se našao tamo, ali nisam mnogo razmišljao o Sajmištu, jer sam bio zaokupljen druženjem, devojkama..."
Tejtelbaum se priseća kako je pre 20 godina, ponovo došao u Beograd i kaže da je grad ovoga puta delovao "oronuo i strašno", i da više nije želeo da se vraća da ne bi kvario lepe uspomene.
"Onda sam dobio poziv da učestvujem na međunarodnoj konferenciji o Starom sajmištu i odazvao sam se... Vidi se da je grad popravljen. Kriza se ne primećuje. Nisam razočaran onim što vidim, samo sam razočaran političko-ideološkim diskusijama koje se vode".
