Kako je “Vinča“ promenila svet
U globalnoj blokovskoj podeli FNR Jugoslavija, kao peta država u razvoju nuklearne energije, morala je da sačuva strašnu tajnu: 15. oktobra 1958. godine u eksperimentalnom reaktoru RB u "Vinči", posle niza propusta u sistemu zaštite, šestoro mladih ljudi iz Srbije izloženo je smrtonosnoj dozi zračenja.
Činjenice o akcidentu, decenijama skrivane od laičke javnosti, "procurile" su ipak u naučne krugove širom planete, da bi zauvek promenile svet: nuklearni fizičar Radojko Maksić bio je prvi pacijent u istoriji medicine kome je transplantirana koštana srž, a njegov najbolji prijatelj, mladi genije iz Užica Života Vranić (1934-1958), ugasio je reaktor spasavši kolege sigurne smrti, plativši nauci najveći danak - postao je prva posleratna žrtva atomskog zračenja.
Pročitajte još:1. Vinča: Otrov zrači na sve strane 2. Zbog ozračenih radnika, Vinča možda bez licence |
Čudesno klupko vinčanskog akcidenta odmotalo se u Užicu, uoči premijere dokumentarnog filma "Diploma za život" novinara RTS Jelene Božović, montažera Gorana Damljanovića i snimatelja Gorana Marjanovića. Oni su u užičkoj gimnaziji okupili aktere velike nesreće: Radojka Maksića, danas jedinog pouzdanog svedoka ove nesreće, saradnike dr Žorža Matea, lekara koji je u Parizu, u klinici "Kiri" 11. novembra 1958. obavio prvu transplantaciju koštane srži, sestru Živote Vranića - Živku Tresač, prijatelje mladog naučnika...
- Kobnog dana, skale koje pokazuju zračenje odjednom su dostigle maksimum, a zatim su se popele do milionskih, nepojmljivih brojeva. Koliko je zračenje bilo visoko, govori podatak da su se svi merači širom instituta "zakucali" i prestali da rade. Reakciju u pogonu uspeo je da zaustavi moj najbolji prijatelj Života Vranić, tada honorarni saradnik instituta. On je u "Vinči" kao najbolji student fizike na beogradskom PMF, radio diplomski rad na eksperimentalnom reaktoru - kaže Maksić, nuklearni fizičar.
- Odmah posle udesa, 16. oktobra, nas šestoro su prebacili u kliniku "Kiri", u Pariz. Tim dr Žorža Matea meni je transplantirao koštanu srž 11. novembra, a zatim i ostalima, prvi put u istoriji. Tada je zahvat rađen bez tipizacije tkiva, samo na osnovu krvne grupe, uz ogroman rizik.
Zahvat kojim je označeno novo poglavlje u razvoju medicine bio je čudesno delo dr Matea. Ovaj lekar preminuo je 2010. godine, 15. oktobra, na dan nezgode u "Vinči". Bio je jedan od osnivača Onkološkog centra KBC „Bežanijska kosa“, ova ustanova danas nosi njegovo ime. U Beograd je dolazio često, insistirao je da umesto u hotelskoj, noći u bolničkoj sobi, a za svoj rad u Srbiji nikada nije naplatio - ni dinar!
Dok je "milosrdni anđeo" pustošio Srbiju 1999. godine, dr Mateo je uspevao da dopremi citostatike koji su nedostajali u Beograd... Svi ozračeni u "Vinči": Radojko Maksić, Roksanda Dangubić, Draško Grujić i Stjepko Hajduković, preživeli su transplantaciju, kod Živorada Bogojevića novi zahvat nije primenjen, a svi oni nastavili su da žive i rade, svi osim Živote Vranića, koji je u 24. godini preminuo.
- Uz dr Matea, ogromnu zahvalnost što smo živi dugujemo francuskom narodu: donatori koštane srži bili su Parižani. Njima je predočeno da zahvat može biti smrtonosan i za donatore, nije se znalo kakve će posledice biti, ali su neznani žitelji Grada svetlosti pohrlili da nam spasu živote - govori Maksić, kroz suze.
- Kasnije smo upoznali donatore: Odit Dragi, Rejmona Kastanija, Marsela Pabiona, Albera Birona i dr Leona Švarcenberga. Postali smo nerazdvojni prijatelji, činili smo godinama neobično bratstvo, okupljeno oko sećanja na genijalnog Životu Vranića.
Života Vranić je u klinici "Kiri" proveo mesec dana, od 16. oktobra do 16. novembra. Roditeljima Milici i Iliji pisao je svakodnevno, uveravajući ih da uživa u Parizu, da obilazi grad i da se ništa loše neće dogoditi. Dan pre transplantacije koštane srži napisao je svoje poslednje pismo. Majka Milica primetila je da rukopis prvi put nije čitak, da su redovi nakrivljeni, a znajući sina u dušu, istinu je pročitala između redova:
- Zašto mi pišete da li mi treba para ili paketa? Ne, brate, imamo svega. Milo mi je da ste dobro, ja sam takođe dobro, za mene ne brinite. Milo mi je što ste počeli da sređujete letinu. Kako ste mi vi svi, sve vas mnogo voli i pozdravlja vaš Žiko - čitala je majka naglas, znajući da već u tom trenutku Živote više nema. Mladi naučnik iz Užica, najbolji gimnazijalac, a zatim i student, neposredno pre sticanja diplome na beogradskom PMF bio je mrtav, šest dana posle pisanja ovih redova.
Akcident u "Vinči" bio je posledica niza propusta u sistemu zaštite od nuklearnog zračenja. Svetska štampa se ozbiljno bavila nesrećom, u Jugoslaviji je istina dugo skrivana, jer je smatrana nacionalnom sramotom. Šestoro ozračenih imali su tada između 24 i 26 godina. Sistem bezbednosti je posle nesreće unapređen.
