Najveće predratne afere (6): Bludni Pašićev sin

U metežu Velikog rata nije bilo valjanog nadzora nad trošenjem novca u državnim nadleštvima, pa su ministri često imali na raspolaganju "dispozicione fondove" kojima su mogli da se služe, a da nikome ne polažu račune.

Parsike novine apeluju za pomoć žrtvama

Zahvaljujući tome, nastala je čuvena "draguljska" afera u kojoj je glavni učesnik bio Radomir Pašić, sin jedinac predsednika srpske vlade Nikole Pašića.

Oni koji su poznavali Pašića mlađeg, tvrdili su da je od oca nasledio oštrinu intelekta, političku veštinu, državničku genijalnost, moć kombinovanja i pronalaženja rešenja u najtežim situacijama, ali da je sve to koristio samo za lično bogaćenje, i to u veoma mutnim vodama.

Lako je dolazio do para i još lakše ih je trošio. Bio je u stanju da za jedno veče potroši ogromne svote novca i da posle tri dana pozajmljuje novac od prijatelja potpisujući menice i na dvostruke iznose, jer je bio uveren da će uskoro ponovo dosta zaraditi. 

AFERE SA DRAGOCENOSTIMA

Srpsko poslanstvo u Parizu plaćalo dugove Pašića: Nikola Pašić i Milenko Vesnić

Tokom Prvog svetskog rata Rade Pašić je, uz lekarsko opravdanje da ima slabo srce, bio poslat u Pariz da bi izbegao strahote bojišta. Tamo je kod jednog juvelira uzeo dragulj vredan 350.000 franaka, dao adresu srpskog poslanstva u francuskoj prestonici i položio kaparu od 30.000 franaka.

Dragulj je prodao i potrošio sav novac, a dug nije vratio. Pošto je neko vreme proveo u pritvoru, pušten je na intervenciju srpskog poslanstva, kojem je na čelu tada bio Milenko Vesnić. Vesnić je kasnije pričao da je navodno rekao Nikoli Pašiću da bi on, kao otac, trebalo da nadomesti sinovljev dug, budući da je Poslanstvo već dosta puta i samo to činilo. Stariji Pašić se nije obazirao na ove prekore, već je naredio da se trošak stavi na račun dispozicionog fonda.

Bilo je i drugih optužbi u vezi sa nesavesnim korišćenjem fondova pomoći koje su rodoljubi u dijaspori i prijatelji srpskog naroda prilagali srpskom poslanstvu u Parizu. U svojim memoarima Ivan Meštrović, hrvatski vajar i član Jugoslovenskog odbora, koji je ratne dane provodio u krugu najviših predstavnika vlasti Kraljevine Srbije, zabeležio je i ovaj slučaj. Navodno, gospođe Pašić i Vesnić nikada nisu dozvoljavale da se proveravaju računi Gospoinskog odbora za prikupljanje u fond za pomoć Srbima.

Na to se pobunila izvesna gospođica Denis, kći velikog srpskog prijatelja, profesora Ernesta Denisa i demonstrativno napustila rad u tom odboru upravo zbog zloupotreba koje je videla da se čine kada je novac pristizao. "Ona je ispričala da je to učlinila zato što je gospođa Vesnić, kada bi se pisma otvarala, vadila čekove i metala ih u svoju torbicu, a kad su se prilagači tužili što im nije odgovoreno, ni potvrđen prilog, da se je ljutila i pred tajnicom trgala pisma, i bacala ih u peć vičući: 'Ti su prilozi poslani za Srbe, a srpska poslanikovica nema vremena da svakom odgovara za svaku sitnicu pojedinačno kad se ionako zahvaljujemo preko novina!'

Gospođica Denis je jednom prilikom upozorila da se u jednom prilogu navodno nalazilo 500.000 franaka i da ona to ne smatra sitnicom, na šta joj je poslanikovica odgovorila da ona ne može znati čije je čekove uzela ona, a čije gospođa Pašić, ali da su one obe podjednako dobra garancija da će novac biti upotrebljen za srpsku stvar", pisao je Meštrović u svojim memoarima.
 

Ivan Meštrović

O Radetu Pašiću se mnogo toga lošeg govorilo, a i pisalo i tokom Velikog rata, a naročito u miru, tako da je već do jula 1921. on bio umešan u dvadeset afera. Ako su priče o njegovom glamuroznom životu i bahanalijama sa pićem i ženama koje je pravio tokom rata u Parizu i na Krfu, gde je bilo sedište srpske vlade, možda i namerno naduvavane, nema mnogo sumnje da je bio umešan u nešto mnogo gore, u trgovinu sa neprijateljem svoje zemlje.

U taboru Centralnih sila najdragocenija sirovina je bila platina, bez koje nisu mogli da se prave avioni i topovska municija. Ovaj dragoceni metal se jeftino nabavljao u Francuskoj i Engleskoj, odatle krijumčario u Švajcarsku, i tu, na neutralnom terenu, prodavao. Nemci nisu pitali za cenu. U takav švercerski poduhvat umešali su se sekretar srpskog poslanstva u Parizu dr Mihajlo Gluščević i Rade Pašić, služeći se diplomatskim imunitetom.

Gluščević je u zapečaćenim diplomatskim kovčezima slao platinu u Švajcarsku i tamo je za basnoslovne iznose preprodavao nemačkim agentima. Kada su francuske vlasti otkrile o čemu je reč, uhapsile su i Gluščevića i Pašića mlađeg, s tim što za ovog drugog nije bilo dovoljno dokaza koji bi ga jasno optužili. Rade Pašić je oslobođen, ali samo pod uslovom da odmah napusti Francusku i ode na Krf. Za Gluščevića se založilo Poslanstvo, pa je on bio izručen srpskim vlastima da mu sude. Suđenje je počelo u Prvostepenom sudu u Bitolju, koji je do proboja Solunskog fronta bio jedini slobodan srpski grad.

PREVARILI I FRANCUZE
Proces se toliko odugovlačio da bi Gluščević bio oslobođen, a u obrazloženju je stajalo da prema srpskim zakonima nema nikave krivice, "sem možda carinske". Afera sa platinom je ponovo došla na tapet posle rata 1919. godine. Mihajlo Gluščević se vratio u Francuskoj, a tamošnje vlasti su ga uhapsile i odlučile da mu one sude, tražeći od vlade tek obrazovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dokumentaciju o ovom slučaju. Prikupljanje dokumenata je ponovo zaustavio sud u Bitolju pozivajući se na poznato načelo u pravu da se o istoj stvari, sa istim dokaznim materijalom, može suditi samo jednom. Štaviše, kako je prenela štampa Kraljevine SHS 1923. godine, Gluščević ne samo da je iz afere izašao kao potpuno slobodan čovek, nego mu je sudskim putem bila čak vraćena platina koja je u ratu bila zaplenjena, kao i novac, čija se vrednost procenjivala na oko milion i po tadašnjih dinara.