Danas je Đurđevdan
Đurđevdan je jedna od veoma čestih slava kod Srba. Svetom velikomučeniku Georgiju je posvećeno 330 hramova, više ih je samo u slavu svetog Nikole.
Kult tog svetitelja rasprostranjen je svuda na Istoku i Zapadu. Engleska kraljevina ga smatra svojim pokroviteljem, u Rusiji je njegov lik stavljen na najstariji kovani novac, on je zaštitnik Moskve.
Srpski ratnici u vreme Nemanjića slavili su ga takođe kao svog zaštitnika, piše Verska informativna agencija (VIA).
Oko 300. godine u Nikomidiji, u 30. godini života, mučenički je postradao za veru Hristovu mladi rimski vojnik Georgije (Đorđe), u vreme cara Dioklecijana. I pored muka na koje je stavljen, nije se odrekao vere. Na kraju je posečen mačem.
Pred pogubljenje molio je Boga, da bude milostiv prema njegovim ubicama i da ih urazumi, kako bi i oni primili hrišćanstvo.
Hrišćani su njegovo telo, mošti, sahranili u mesto Lidi, današnji Izrael, gde su se dešavala brojna čuda i isceljenja zahvaljujući molitvama upućenim svetitelju.
Neki zanati ga po Evropi slave kao patrona: puškari, sedlari, zatim bolesni od lepre, sifilisa, kolere, smatra se i kao zaštitnik stoke, posebno konja.
U srpskim krajevima oduvek je postojao običaj da se na Đurđevdan u ranu zoru nabere određeno bilje i cveće i isplete venac, koji se stavlja na ogradu, ali i na tor za stoku. U venac se obavezno stavljadren kao simbol zdravlja. Ponegde se venčići bacaju u reku ili potok.
Ako praznik ne pada u sredu ili petak, uobičajeno je da se ispeče jagnje i da bude narodno veselje.
U ikonografiji se sv. Đorđe predstavlja kao mladi vojnik sa oklopom, štitom i kopljem. Tek od Srednjeg veka se predstavlja na konju, kako ubija aždaju koja simbolizuje zlo. Time se slikovito iskazuje i pobeda hrišćanske vere nad svim zlim silama i protivnicima.
Slikanje ubijanja aždaje, zasniva se na jednom starom predanju. Kaže se, da je kraj grada Virita, nedaleko od Lide, postojalo jezero, iz koga se stalno pojavljivala neman, aždaja, povremeno izlazeći i grabeći ljude.
Narod nikako nije mogao da joj se suprotstavi, dok je ona odlazila i do grada, šireći veliki smrad. Mesni vladar, koji nije bio hrišćanin, na traženje naroda, da da neki savet, kako da se aždaja savlada, rekao je da se neman može zadovoljiti i umiriti, ako joj se svakog dana za hranu da po jedno dete, da ga pojede.
Aždaja je tako danima proždirala decu. Na kraju je došao red i na samog vladara, da i on žrtvuje svoju jedinicu. Ona je, lepo obučena, otišla na obalu jezera, znajući šta je čeka.
Tuda je prolazio sv. Đorđe i videvši tužnu devojku, upitao je šta se dešava. Ona mu je ispričala celu povest zla, koje je pogodilo grad.
Kada je aždaja izašla iz vode, svetitelj se prekrstio i pomolio, te je kopljem prikovao za zemlju. Carevoj kćeri je naredio da svojim pojasom veže aždaju i povede je u grad, gde ju je on pred svima ubiomačem. Kad je narod video čudo, zajedno sa vladarem se krstio i primio Hristovu veru, ukupno njih dvadeset hiljada.
