Po kobasice sa novim pasošem

Poslednjih meseci Vojvodinom je zavladala prava pomama za mađarskim pasošima. Svi koji imaju mađarsko poreklo ili su makar u braku s Mađarom, podneli su u mađarskom konzulatu u Subotici zahtev za dobijanje pasoša Mađarske.

Selo Mužija

 

Mada zvaničnih podataka nema, u poslednjih desetak meseci više od 20.000 ljudi iz Vojvodine podnelo je zahtev za dobijanje dvojnog državljanstva, a njih oko 2.000 već su to rešili po ubrzanom postupku. Pošto na teritoriji Vojvodine živi 300.000 Mađara, a papirologija oko dobijanja putnih isprava je mnogo pojednostavljena, procenjuje se da bi do kraja godine moglo biti pozitivno rešeno oko 80.000 zahteva, samo iz Vojvodine.

Prema podacima Ministarstva spoljnih poslova Mađarske, iz celog sveta stiglo je ukupno 180.000 zahteva za dobijanje mađarskog pasoša. Otkad je mađarska vlada ublažila kriterijume za dobijanje državljanstva ove zemlje, veoma često se javno moglo čuti da "Mađarska šakom i kapom deli državljanstva", ili "Ma samo kažeš - majke mi i eto ti pasoša". "Kakvi dokazi, kakvi bakrači." U međuvremenu, Vlada Mađarske u konzulatu u Subotici uvela je rigoroznije provere znanja mađarskog jezika, a u poslednja dva meseca sve je više zahteva koji se odbijaju i to sa obrazloženjem da podnosilac zahteva ne govori dovoljno dobro mađarski.
 

Krv nije voda

U jednom od najvećih banatskih sela, Mužlji kod Zrenjanina, u kojem živi 10.000 Mađara, ističu da je velika razlika u govoru Mađara iz Mađarske i naših, kako sami sebe nazivaju, pa su najveći problem obavezni testovi. Mađar L. Beler iz Mužlje kaže da se idući u kupovinu u Segedin uverio da mu nije baš lako da se sporazume s prodavcima.

- U prvi mah činilo mi se da je posredi neki revolt tih ljudi zbog masovne najezde nas iz Srbije, a bilo nas je zaista mnogo devedesetih i trošili smo velike svote novca za stvaranje zaliha namirnica kojih kod nas nije bilo. Kasnije sam se uverio da je ipak u pitanju velika razlika u izgovoru, pa čak i različitim rečima. Sporazumevali smo se malo rečima, malo rukama i nogama - priča 58-godišnji Beler.

- Moja ćerka udala se pre sedam godina za Mađara iz Segedina i od tada živi tamo. Dobila je mađarski pasoš i putuje bez problema gde hoće. Ubeđivala nas je da svi, pošto su i moj deda i pokojni otac Mađari, koji su ovde rođeni za vreme Austrougarske monarhije, podnesemo zahtev za dobijanje dvojnog državljanstva, ali to još nismo učinili, ni ja, ni supruga, a ni moj sin... Niko od nas neće se seliti u Mađarsku, a za neka putovanja baš i nemamo puno vremena... Meni lično dobro je ovde u mojoj Mužlji, tu su mi sahranjeni i otac i deda, majka je još živa, a i većina rodbine je nastanjena po Banatu i Vojvodini...

Da krv nije voda, najbolje pokazuje situacija iz zapadne Bačke gde je do sada, prema nezvaničnim podacima, daleko najviše podneto zahteva za mađarski pasoš. Zahtevi masovno stižu iz sela u kojima je većinsko stanovništvo mađarsko, a za nove pasoše se prijavljuju zbog mogućnosti lakšeg putovanja i zapošljavanja, ali i zbog emotivnog odnosa prema zemlji matici. Najmanje zahteva do sada je poslato iz Srema, dok je u banatskim selima, koja su većinski naseljena mađarskim življem, situacija slična kao i u Bačkoj. Nakon masovne euforije i donošenja zakona o znanju jezika, interesovanje je malo splaslo.

Crnogorac u Segedinu
 

Mađarski konzulat

 

Zrenjaninac V. Ivanović, koji je sa svojom četvoročlanom porodicom, suprugom i dva sina, punih 18 godina nastanjen u Segedinu, a od pre godinu dana postali su državljani Mađarske i vlasnici crvenog pasoša ove zemlje.

- Majka mi je pola Nemica, pola Mađarica, a bila je udata za Srbina. Na osnovu njenog porekla ja sam još početkom devedesetih prodao sve što sam imao i pobegao od ratnog vihora u Segedin. Majka mi je preko nekih svojih veza u mađarskoj vladi sredila privremene papire i ja sam počeo da živim u Segedinu. Nakon nekoliko dana stigao mi je poziv da se javim u ratnu jedinicu, a tada su mi supruga i sinovi još uvek bili u Zrenjaninu. Za vreme bombardovanja cela porodica je prešla ovde i razvili smo mali porodični biznis. Meni je uvek na prvom mestu bila moja porodica i naša zajednička bezbednost i sigurnost, ostalo me ne zanima. Sada moji sinovi, jedan ima 16, drugi 13 godina, odlično govore mađarski i pohađaju mađarsku školu, a ja se toga uopšte ne stidim, iako je moj pokojni otac poreklom Crnogorac.
Novo K, Sarajlija nastanjen u Zrenjaninu poslednjih 15 godina, takođe se nada skorom rešenju dugogodišnjih zavrzlama vezanih za prelazak granice.

- Supruga mi je Mađarica, poreklom iz Belog Blata, sela nadomak Zrenjanina, a njena starija sestra već punih 20 godina živi u Mađarskoj. Supruga i ja smo na osnovu porekla njenih predaka podneli zahteve, a sve to je prevashodno zbog biznisa. Godinama na pijacama u Zrenjaninu i Kikindi držimo tezge sa proizvodima iz Mađarske. Nazivali su nas najgorim švercerima, a mi radimo zarad gladnih stomaka naše dece. Kada konačno dobijemo mađarski pasoš, nadam se da ćemo kobasice, salame i ostalu robu iz Mađarske mnogo lakše prenositi i prodavati. Ako kojim slučajem i ne dobijem pasoš, neće biti smak sveta, Mađarska mi je nekako pisana, a već sam i jezik sasvim dobro savladao.

Zanimljiv je i podatak iz sela Torda, kod Zrenjanina, gde su gotovo svi, dakle njih oko 2.000 (ukupno ih ima 2.300) koji su poreklom Mađari, podneli zahtev za dobijanje pasoša. I stari i mladi, i deca i penzioneri. Jedino najstariji to nisu učinili...

Subotičani koji podnose zahteve za dvojno državljanstvo čine to iz raznih razloga.

- Udata sam za Mađara, ali ne govorim mađarski, pa po posebnoj proceduri moramo da u Budimpešti zatražimo dvojno državljanstvo i za mene. Jedva čekam, jer ću konačno moći da izađem iz svog juga subotičkih tablica i da vozim suprugovog opela sa mađarskim tablicama - kaže ova Subotičanka, inače Bunjevka.

Košarkaš i granica

Među brojnim zahtevima za dobijanje mađarskih pasoša ima dosta sportista Srba kojima su preci mađarskog porekla. Najviše je fudbalera, košarkaša i rukometaša, koji bi dobijanjem pasoša Mađarske automatski rešili pitanje radne dozvole i u svojim klubovima oslobodili mesto drugim strancima... Košarkaš D. Micić, iz Zrenjanina, jedan je od onih koji početkom maja očekuju dvojno državljanstvo.

- Moja pokojna baka bila je Mađarica. Već skoro godinu dana igram za klub Nirećhaz i oni su insistirali da podnesem zahtev. Do sada sam svaka tri meseca morao da prelazim granicu zbog postojećih protokola, pa sam propustio neke važne utakmice - priča Micić. - Evo i trenutno sam u rodnom Zrenjaninu, nisu me na granici pustili nazad u Mađarsku, a ja sad sedim ovde, nerviram se i čekam šta će ljudi iz kluba uraditi.