Srbin na ruskom dvoru (4): Ruse doveo na Balkan
Kada je na Cetinju 1711. pročitano pismo Petra Velikog nije trebalo mnogo napora da se Crnogorci dignu na oružje i da ustanak zahvati jedan deo istočno- hercegovačkih plemena.
U istoriji Rusije Sava Vladislavić je dosegao veoma ugledno mesto, posebno među njenim diplomatima 18. veka. U prvoj četvrtini tog stoleća bio je umešan u sve događaje Ruskog carstva. Zaključivao je vojni savez sa vladajućim knezom Moldavije u Jašiju, mir sa sultanom na Prutu, konkordat sa papom u Rimu i pakt o prijateljstvu i prvom konačnom razgraničenju Rusije i Kine sa kineskim carem u Pekingu. Ali je istovremeno bio i prvi Srbin koji je krajem 17. veka uspeo da zadobije pravoslavnu Rusiju i samog njenog cara Petra Velikog za oslobođenje srpskog naroda na Balkanu od viševekovne turske okupacije.
Hranitelj ruske vojske
Za sve vreme života u Rusiji Sava Vladislavić je bio savetnik ne samo Petra Velikog nego i carice Katarine Prve, i oboje su u njega imali najveće poverenje. Položaj jednog od najuticajnijih ljudi u Rusiji u prvoj polovini 18. veka Vladislavić je zadržao do kraja života. Trajno se nastanio u Rusiji verovatno od 1705. godine, nastanivši se u Moskvi u dvorcu koji je dobio od cara. Tu mu se pridružio i brat Jovan Vladislavić sa četiri sina. U bici kod Poltave 1709. godine u kojoj je ruska vojska potukla švedskog kralja Karla Dvanaestog, Sava je bio zadužen da vodi vojno snabdevanje hranom.
Uspešno je organizovao snadbevanje ruske vojske volovskim zapregama po neprohodnim putevima. Zbog izuzetno dobro obavljenog posla Petar Veliki ga je nagradio imanjima u Malorusiji. Dobio je i visoko zvanje dvorskog savetnika za pitanje pravoslavnog istoka. Kada su, nedugo zatim, usledile pripreme za rat sa Turskom, u državnoj blagajni nije bilo dovoljno novca za vođenje rata. Sava Vladislavić je sačinio plan za punjenje carske blagajne tako što je osmislio i sproveo monetarnu i poresku reformu u carskoj Rusiji. Zamislio je da se moneti poveća prihod time što bi njena težina bila smanjena za deset odsto po komadu.
Car je ovo prihvatio oberučke i izdao nalog da se tako postupi. Godine 1712. iskovana je bakarna moneta koja je već narednog leta preplavila pijace i iz opticaja isterala srebrnu. Blagajna se napunila, a car Petar Veliki odlikovao ga je zvanjem dvorskog savetnika.
Pre rata sa Turskom i ruskog poraza na Prutu 1710. godine car Petar Veliki je pokušao da za saveznika pridobije moldavskog kneza Dimitrija Kantemira, a kao pregovarača odredio je Savu Vladislavića. Sava je bio i jedan od ruskih pregovarača koji je sa Turcima, posle izgubljenog rata ugovarao mir. Naime, nepovoljna završnica rusko-turskog rata odigrala se od 9. do 12. jula 1711. godine u Moldaviji na reci Prutu, levoj pritoci Dunava. Tom bitkom Rusi su nastojali da osiguraju novostečene pozicije na Crnom moru i da se tamo učvrste, a Turci da suzbiju Ruse, da ih udalje sa crnomorskih obala i po Tursku ponište nepovoljni ugovor sa Rusima, postignut 1700. godine.
Ova bitka značajna je ne samo za Srbe na Balkanu, nego i za turske spahije poreklom iz bosanskih krajeva, koji su se masovno odazvali carskom pozivu i došli u tursku vojsku i učestvovali u bici na Prutu. Bosansku vojsku predvodili su Karajilan Ali-paša i Bećir-paša Čengić. Sačuvao se jedan spisak bosanskih spahija koji su učestvovali u toj bici.
Plan uključenja balkanskih hrišćana u ovaj sukob, za koji mnogi istoričari smatraju da ga je osmislio Sava Vladislavić, bio je vrlo jednostavan. Računalo se na to da će se u ustanak na Balkanu pored pravoslavnih Srba uključiti i rimokatolici koji sa njima dele životni prostor, kao i Albanci hrišćanske veroispovesti. Među balkanske hrišćane, prvenstveno Crnogorce, upućena su dvojica prerušenih ruskih oficira srpskog porekla, pukovnik Mihailo Miloradović, potomak čuvene hercegovačke porodice Hrabrena i kapetan Ivan Lukačević, rođen u Podgorici. Ustanak balkanskih hrišćana trebalo je da bude usklađen sa ruskim vojnim operacijama u predstojećem ratu protiv Turaka na Crnom moru.
Za tu priliku pripremljeno je i pismo Petra Velikoga, koga je, kako mnogi smatraju, napisao Sava Vladislavić, kojim se car obratio "presvetlom Mitropolitu preuzvišenoj i uvaženoj gospodi gubernatorima, kapetanima, knezovima i vojvodama, i svim hrišćanima u Srbiji i Maćedoniji, Crnogorcima i Primorcima, Hercegovcima i Nikšićanima, Banjanima i Pivljanima, Drobnjacima i Gačanima, Trebinjcima i Kučima, Bjelopavlićima i Piperima, Vasojevićima i Bratonožićima, Klementima i Grahovljanima, Rudnjanima i Popovljanima i Zupcima" tražeći od njih da se dignu na ustanak i nudeći im svoju zaštitu. Ovo je ujedno bio prvi pokušaj uključivanja Rusije u političke prilike na Balkanu.
Grad za nagradu
Sava Vladislavić je 1708. godine od Petra Velikog dobio posede u današnjoj Ukrajini, gde u gradu Nežin, baš zahvaljujući Vladislaviću, nastaje trgovačko središte oblasti. On je takođe osnivač ruske obaveštajne službe i za obaveštajni rad dobijao je apanažu od 325 rubalja godišnje. Petar Veliki poklonio mu je dvorac u Moskvi, na reci Pokrivna i pravo slobodne trgovine na Azovu i Malorusiji, kao i pravo na trgovinu sa inostranstvom, na deset godina. Povelja je potom produžena na neograničeno vreme.
|
Kada je na Cetinju pročitano pismo Petra Velikog "nije trebalo mnogo napora da se Crnogorci dignu na oružje i da ustanak zahvati jedan deo istočno- hercegovačkih plemena. Ustanici su imali izvesnih uspeha od Nikšića do Trebinja, ali Turcima nisu naneli nijedan teži udar. Ustanak se proširio i dublje na tlo Hercegovine pa su sredinom 1711. godine napali i oštetili više vojnih utvrđenja i kula kod Bileće, u Rudinama i Trebinju. Pozivu na ustanak protiv Turaka koji je uputio pravoslavni ruski car Petar Veliki nisu se odazvali balkanski hrišćani rimokatoličke veroispovesti, čemu je doprineo barski biskup Andrija Zmajević pišući u Vatikan da bi pobeda pravoslavnih protiv Turaka bila bi najveći gubitak za katoličanstvo. Takođe, Mlečani i Dubrovčani gledali su podozrivo na ovaj ustanak podstaknut iz Rusije. Jer, Venecija je ove krajeve smatrala svojom interesnom zonom, a sličan stav imao je i Dubrovnik.
Dubrovčani su otišli korak dalje u izdaji ovoga ustanka, uputivši molbu bosanskom paši da što pre dođe sa vojskom da se "oslobode ovih ustanika". Ni Mlečani ni Dubrovčani nisu dozvoljavali ustanicima da se na njihovoj teritoriji snadbevaju barutom i olovom za punjenje pušaka.
Odmazda za pobunu
Dok je ustanak bio u punom zamahu, a ustaničke čete zaposedale klance i turska utvrđenja, porazom Rusije i mirom potpisanim na reci Prutu završio se rusko- turski rat. Ugovor o miru diktirala je Turska. Na pregovorima o miru Srbi nisu pomenuti. Tek nekoliko meseci kasnije do ustanika su stigle vesti o ishodu upravo završenog rusko-turskog rata, pa su Miloradović i Lukačević u aprilu 1712. godine tajno napustili prostor na kome je plamsao ustanak i uputili se u Rusiju.
Usledila je odmazda. Turska država je rešila da kazni pobunjenike, da se spali cetinjski manastir i uhvate kolovođe ustanka na čelu sa Mihailom Miloradovićem i vladikom Danilom. Prvi pohod turske vojske usledio je 1712. godine, a predvodio ga je bosanski namesnik Ahmed-paša.
On je skršio otpor ustanika i u leto te godine izašao na Cetinje. Usledio je 1714. godine i drugi turski kazneni pohod koji je predvodio Numan-paša Ćuprilić, kada je turska vojska činila još veća zverstva nego u prethodnom pohodu, ubijajući i odvodeći u ropstvo sve odreda, paleći naselja. Ali, kolovođe ustanka nisu uspeli da uhvate.
