Priča Vojislava Šešelja (6): Glad se leči batinama

Štrajk glađu koji je Vojislav Šešelj počeo protiv neljudskih uslova u samici zjeničkog zatvora prekinut je batinama. U ćeliju su mu poslali jednog od najokrutnijih stražara, Iva Šimića, za koga je Šešelj kasnije saznao da je iz ustaške porodice. Kada je došao u samicu, zatvorio je vrata, i lagano se primakao krevetu na kojem je ležao već iscrpljeni Voja. "Ustani, pašče ćetnićko! Šta ležiš kad ti vlast dolazi u vizitu? Gdje ti je domaćinsko vaspitanje pa ne ustaješ kad ti gost dođe u kuću?"

Vojislav Šešelj

 

NESALOMIVI DUH

Voja se digao sa kreveta. Noge su mu klecale od iznemoglosti, bio je bled, mršav, iscrpljen i veoma, veoma bolestan. Bubrezi samo što mu nisu otkazali. Oči su mu bile ugasle, pogled prazan, i gotovo da se prepustio neumitnosti svega što ga je snašlo: i vremenu, i uslovima života, i uticaju klimatskih faktora... i svemu drugome. Otupeo od gladovanja, zgrčen iznutra, i spolja, bio je kao neka drvenasta biljka. Kao stablo dotrajalog hrasta. A onda je pukao pendrek! Po Vojinim mršavim i povijenim leđima. Bio je to moćan udarac. Udarac kojim se lome rebra, lomi kičmeni stub, lomi se život, a gasi se unutrašnja lampa svesti. Jedan, pa drugi, pa treći, pa neznano koji! Dželat udara bezglasno, a bezglasan je eho tih udaraca. Ni krika, ni krkljanja. Ničeg što je primereno reakciji zveri i čoveka. Pa i biljka bi dala znak reakcije, pukla bi, potekli bi sokovi njeni, pustila bi biljne suze... a ovde ništa! Samo tupost zvuka od pendreka, koji lomi leđa, krivi ih i ispravlja, lomi kosti i koskice, gnječi žile i tetive, ubija dušu...

Tupost, bes, dahtanje krvnika, njegovo unezvereno reagovanje na neočekivanu reakciju žrtve, koja je potpuno obamrla, ubeutila se, i kao da se izmestila, na neko drugo mesto, na neku drugu planetu... A Voja je upravo bio tamo! Bio je u priči i pesmi! U priči i pesmama, o "nabijanju na kolac hajduka i jatak", o mukama Starca Vujadina, o robijanju Janković Stojana, o herojstvu Miloša Obilića, o viteštvu Čestitoga Kneza, o junaštvu Veljka iz Krajine, o mučeništvu Čičinom... Voja je bio u svetu u kojem pesma caruje, u kojem Istina caruje, u kojem sloboda vlada, u kojem je pravda svakodnevna hrana... Titraji oživelih pesma su još uvek odzvanjali u Vojinoj duši kada je krvnik prestao sa udarcima. Oznojan, zadihan i umoran skljokao se na onu Vojinu zatvorsku šamlicu i sa nje ga posmatrao pogledom potpunog iznenađenja, čuđenja, besa, mržnje (a možda čak i respekta). Takvog robijaša Ivo Šimić do tada nije tukao. A tukao ih je stotine... I ne samo da ih je lemao i razbijao od batina, već je i gazio po njima, čizmama im bubrege odvaljivao, mokrio po njima, glave im o beton razbijao, i na druge načine zadovoljavao svoju strast za mučenjem i za ponižavanjem ljudi...

"Svaka čast, doktore! Ima i među vama četnicima izdržljivih mazgova... ali, viđećemo se mi još. Uskoro!" Pridišući, Ivo je ustao i napustio samicu. Iza njega ostao je trag ljudske bede, trag šejtanova nauma, trag i žig zveri. Ostao je i "spomenik" ljudskoj hrabrosti, istrajnosti, ubeđenju i veri da postoji cilj, da postoji istina, da postoji pravda, da postoji sloboda, da ima Boga! Ostalo je i skršeno i unakaženo telo čoveka, ali je ostao i uspravan i još snažniji duh čoveka.

A onda je odjednom je nešto kvrcnulo u Vojinoj glavi. Kao da je čuo neki zvuk paljenja prekidača, ili okidača, svejedno. Beskrajnu belu svetlost i lebdeću treperavost nekog vakuuma i bestežinske atmosfere zamenio je kaleidoskop slika i sličica. Iz njegovog života, i njegovog detinjstva, iz prošlosti njegovog naroda, iz prošlosti njegove porodice. U početku su se te sličice i ti kratki kadrovi menjali velikom brzinom, da bi nakon izvesnog vremena postali usporeni, stabilni i jasni. Jasni sa svim likovima, sa svim događajima i sa svim pejzažima. Filmski omnibus se zavrteo...

Priče su Vojislavu Šešelju u zeničkom kazamatu bile duševna hrana i oaze spasenja. Prva priča: Problem je rešen! Veliki problem. Problem koji ga je mučio godinama, još od najranijeg detinjstva. Bio je to problem odgovora na pitanje, šta je istina? Da li ono što govori učitelj, što govore nastavnici, što tvrde profesori u gimnaziji, što je čitao u novinama, što je gledao na televiziji, ili je istina ono što su mu govorili stričevi u Marevoj Ljuti i Orahovom Dolu u Popovu Polju, što mu je govorio deda po majci u Kijevom Dolu, što je mogao da vidi oko sebe, na Grbavici, u školskom dvorištu, na ulici, u kafanama, na radnim akcijama, ili u tzv. zabranjenoj literaturi.

Svuda iste teme i ista ili slična pitanja, ali i potpuno različiti odgovori: "Kraljevina Jugoslavija je bila tamnica jugoslovenskih naroda! Kralj je izdao narod i državu! Bolje rob nego grob, bolje rat nego pakt! Jugoslovenska revolucija je bila istovremeno i borba za nacionalno oslobođenje, i antifašistička borba, ali i socijalistička revolucija kroz koju su udareni temelji diktaturi proletarijata, kao poslednjoj fazi pred ostvarenje društvenog raja na kugli zemaljskoj - pred ostvarenje komunizma. Četnici Draže Mihailovića su bili pijanci, ubice, prljavi i zli, kolaboracionisti, izdajnici i izrodi! Sistem socijalističkog samoupravljanja je poslednja stepenica u društvenom razvoju socijalizma! Savez komunista je jedina organizova društveno-politička snaga koja je kadra da svojim delovanjem stvori političke uslove za neposrednu vlast radničke klase i svih radnih ljudi! Savez komunista je avangarda radničke klase i u njega su organizovani najbolji, najpametniji, najhumaniji i najpošteniji članovi našeg društva!"

REŽIRANA ISTORIJA
Sa druge strane, kao eho, odjekivale su rečenice, sudovi i izjave: "Kraljevina Jugoslavija je bila tamnica, ali samo za jedan narod, za srpski narod, i ona je predstavljala najveću istorijsku zabludu srpskog naroda u 20. veku! Beogradski protesti od 27. marta 1941. godine nisu bili protesti građana Beograda i srpskog naroda, već su bili režirani protesti od strane Komunističke partije Jugoslavije, na čelu sa Brozom, kao i pod budnom komandom engleskih špijunskih agencija, i ovi protesti su koštali srpski narod sa milion i po ljudskih žrtava!