Priča Vojislava Šešelja (6): Glad se leči batinama

NESALOMIVI DUH

Voja se digao sa kreveta. Noge su mu klecale od iznemoglosti, bio je bled, mršav, iscrpljen i veoma, veoma bolestan. Bubrezi samo što mu nisu otkazali. Oči su mu bile ugasle, pogled prazan, i gotovo da se prepustio neumitnosti svega što ga je snašlo: i vremenu, i uslovima života, i uticaju klimatskih faktora... i svemu drugome. Otupeo od gladovanja, zgrčen iznutra, i spolja, bio je kao neka drvenasta biljka. Kao stablo dotrajalog hrasta. A onda je pukao pendrek! Po Vojinim mršavim i povijenim leđima. Bio je to moćan udarac. Udarac kojim se lome rebra, lomi kičmeni stub, lomi se život, a gasi se unutrašnja lampa svesti. Jedan, pa drugi, pa treći, pa neznano koji! Dželat udara bezglasno, a bezglasan je eho tih udaraca. Ni krika, ni krkljanja. Ničeg što je primereno reakciji zveri i čoveka. Pa i biljka bi dala znak reakcije, pukla bi, potekli bi sokovi njeni, pustila bi biljne suze... a ovde ništa! Samo tupost zvuka od pendreka, koji lomi leđa, krivi ih i ispravlja, lomi kosti i koskice, gnječi žile i tetive, ubija dušu...

Tupost, bes, dahtanje krvnika, njegovo unezvereno reagovanje na neočekivanu reakciju žrtve, koja je potpuno obamrla, ubeutila se, i kao da se izmestila, na neko drugo mesto, na neku drugu planetu... A Voja je upravo bio tamo! Bio je u priči i pesmi! U priči i pesmama, o "nabijanju na kolac hajduka i jatak", o mukama Starca Vujadina, o robijanju Janković Stojana, o herojstvu Miloša Obilića, o viteštvu Čestitoga Kneza, o junaštvu Veljka iz Krajine, o mučeništvu Čičinom... Voja je bio u svetu u kojem pesma caruje, u kojem Istina caruje, u kojem sloboda vlada, u kojem je pravda svakodnevna hrana... Titraji oživelih pesma su još uvek odzvanjali u Vojinoj duši kada je krvnik prestao sa udarcima. Oznojan, zadihan i umoran skljokao se na onu Vojinu zatvorsku šamlicu i sa nje ga posmatrao pogledom potpunog iznenađenja, čuđenja, besa, mržnje (a možda čak i respekta). Takvog robijaša Ivo Šimić do tada nije tukao. A tukao ih je stotine... I ne samo da ih je lemao i razbijao od batina, već je i gazio po njima, čizmama im bubrege odvaljivao, mokrio po njima, glave im o beton razbijao, i na druge načine zadovoljavao svoju strast za mučenjem i za ponižavanjem ljudi...

Namerne žrtve Sremski front je bio nepotrebna vojna operacija koja je imala samo za cilj da na njemu izgine srbijanska mladež i srpska nejač koja je masovno i bespogovorno mobilisana od strane partizanskih "oslobodilaca". Oni srpski mladići koji su mobilisani u Kraljevsku vojsku, na granici prema Austriji i Italiji, kada su videli da je rat izgubljen, kada su odbacili oružje i kada su pokušali da se vrate u Srbiju, u zavičaj, od strane OZNE i Titinih, Krcunovih i Lekinih krvnika, dočekani su na Drini i masovno, u desetinama hiljada mladih žrtava, likvidirani, bez da im se naredilo: stoj! Blajburg, Lijevče Polje, Podrinje, Miljevina, samo su neka od mesta na kojima je likvidirano na desetine hiljada golorukih srpskih mladića.

"Svaka čast, doktore! Ima i među vama četnicima izdržljivih mazgova... ali, viđećemo se mi još. Uskoro!" Pridišući, Ivo je ustao i napustio samicu. Iza njega ostao je trag ljudske bede, trag šejtanova nauma, trag i žig zveri. Ostao je i "spomenik" ljudskoj hrabrosti, istrajnosti, ubeđenju i veri da postoji cilj, da postoji istina, da postoji pravda, da postoji sloboda, da ima Boga! Ostalo je i skršeno i unakaženo telo čoveka, ali je ostao i uspravan i još snažniji duh čoveka.

A onda je odjednom je nešto kvrcnulo u Vojinoj glavi. Kao da je čuo neki zvuk paljenja prekidača, ili okidača, svejedno. Beskrajnu belu svetlost i lebdeću treperavost nekog vakuuma i bestežinske atmosfere zamenio je kaleidoskop slika i sličica. Iz njegovog života, i njegovog detinjstva, iz prošlosti njegovog naroda, iz prošlosti njegove porodice. U početku su se te sličice i ti kratki kadrovi menjali velikom brzinom, da bi nakon izvesnog vremena postali usporeni, stabilni i jasni. Jasni sa svim likovima, sa svim događajima i sa svim pejzažima. Filmski omnibus se zavrteo...

Priče su Vojislavu Šešelju u zeničkom kazamatu bile duševna hrana i oaze spasenja. Prva priča: Problem je rešen! Veliki problem. Problem koji ga je mučio godinama, još od najranijeg detinjstva. Bio je to problem odgovora na pitanje, šta je istina? Da li ono što govori učitelj, što govore nastavnici, što tvrde profesori u gimnaziji, što je čitao u novinama, što je gledao na televiziji, ili je istina ono što su mu govorili stričevi u Marevoj Ljuti i Orahovom Dolu u Popovu Polju, što mu je govorio deda po majci u Kijevom Dolu, što je mogao da vidi oko sebe, na Grbavici, u školskom dvorištu, na ulici, u kafanama, na radnim akcijama, ili u tzv. zabranjenoj literaturi.

Svuda iste teme i ista ili slična pitanja, ali i potpuno različiti odgovori: "Kraljevina Jugoslavija je bila tamnica jugoslovenskih naroda! Kralj je izdao narod i državu! Bolje rob nego grob, bolje rat nego pakt! Jugoslovenska revolucija je bila istovremeno i borba za nacionalno oslobođenje, i antifašistička borba, ali i socijalistička revolucija kroz koju su udareni temelji diktaturi proletarijata, kao poslednjoj fazi pred ostvarenje društvenog raja na kugli zemaljskoj - pred ostvarenje komunizma. Četnici Draže Mihailovića su bili pijanci, ubice, prljavi i zli, kolaboracionisti, izdajnici i izrodi! Sistem socijalističkog samoupravljanja je poslednja stepenica u društvenom razvoju socijalizma! Savez komunista je jedina organizova društveno-politička snaga koja je kadra da svojim delovanjem stvori političke uslove za neposrednu vlast radničke klase i svih radnih ljudi! Savez komunista je avangarda radničke klase i u njega su organizovani najbolji, najpametniji, najhumaniji i najpošteniji članovi našeg društva!"

Ravnogorsko poreklo Prvi organizovani otpor fašističkoj diktaturi u Evropi dogodio se u Srbiji, i njega su pružili borci, Ravnogorci, na čelu sa Čičom Dražom, a prvo oslobođenje jednog okupiranog grada u Evropi dogodilo se 31. avgusta 1941. godine, kada su četnici, predvođeni potpukovnikom kraljevske vojske Veselinom Misitom, dedom-ujakom Vojislava Šešelja, oslobodili Loznicu i zarobili 79. nemačkih vojnika! U jesen 1944. i u proleće 1945. godine navodni partizanski "saveznici" besomučno su tukli i bombardovali samo srpske gradove i sela! I to su činili na najveće pravoslavne praznike!

REŽIRANA ISTORIJA
Sa druge strane, kao eho, odjekivale su rečenice, sudovi i izjave: "Kraljevina Jugoslavija je bila tamnica, ali samo za jedan narod, za srpski narod, i ona je predstavljala najveću istorijsku zabludu srpskog naroda u 20. veku! Beogradski protesti od 27. marta 1941. godine nisu bili protesti građana Beograda i srpskog naroda, već su bili režirani protesti od strane Komunističke partije Jugoslavije, na čelu sa Brozom, kao i pod budnom komandom engleskih špijunskih agencija, i ovi protesti su koštali srpski narod sa milion i po ljudskih žrtava!