Priča Vojislava Šešelja (3): Državni neprijatelj

"Ti li si taj kučkin sin koji je umislio da je od Boga pozvan da dijeli pravdu, i da određuje ko je pošten, a ko nije. Mora da te ispilila neka četnikuša, dok ti kokarda sija na čelu!", dočekao je Vojislava Šešelja komandir sarajevskog zatvora

ŠEŠELJA DOČEKALA MRŽNJA: Sarajevski Centralni zatvor

 

Deveti dan u julskom mesecu, u olimpijskoj godini i godini gospodnjoj, 1984. približavao se svojoj polovini kada je okončano čitanje presude dr Vojislavu Šešelju, "državnom neprijatelju br. 1". Zbog vreline dana, zbog zvezdana koji je pritisnuo sarajevsku kotlinu, zbog povećanog temperaturnog tonusa svih učesnika u ovom događaju, osveženje i povetarac su bili najdragoceniji poklon. I on je stigao, odozgo sa Trebevića. Stigao je kroz otvorene prozore sudnice, baš na onoj strani odakle se moglo videti brdo koje su sarajevski Srbi zvali "sarajevska Avala". Stražari su Voju izveli iz zgrade suda, a onda ga "maricom" odvezli do zgrade Centralnog zatvora koja se nalazila odmah tu, do suda. Gotovo da je bilo glupo paliti motor "marice" zbog vožnje od nekoliko minuta! Mogli su, sasvim komotno, i da prošetaju do "ćorkane", ali propisi su propisi, pa makar bili i glupavi.

Zid, spas i udes

Sa druge strane Centralnog zatvora, kraj Miljacke, nalazio se i Pravni fakultet. Sve je bilo tu: i studiranje, i karijera, i uspesi svih vrsta, i perspektiva koja je sijala najsjanijim sjajem, ali i prvi veliki juriši na "vetrenjače", prvi izazovi samoće junaka i vođe, prva razočaranja, prva hapšenja, prve robijaške muke, prvi ožiljci na duši mladog revolucionara, koji je rano shvatio da su korenite društvene promene nužnost u ljudskoj istoriji, da čovečanstvo mora, s vremena na vreme, da pomeri rame na kojem nosi teret koji se zove život!

Tu je bila i sudnica, kao potvrda sudbine, kao čuvar režima i kao brana stečenih prava, a naročito, privilegija! Sve je bilo tu, organizovano, postavljeno i izgrađeno kao celina. Kao najgrublje svedočanstvo životnog puta i karijere svih onih koji, poput dr Vojislava Šešelja, žele da stečeno znanje upotrebe po stručnom, naučnom, revolucionarnom i civilizacijskom obrascu, a ne po tajnim i nevidljivim pravilima, za koja niko ne zna da li postoje, da li imaju formu teksta i norme, ali za koja znaju da važe, da se prema njima svi, osim izuzetaka, ravnaju, svi ih poštuju i svi ih se plaše.

Pravni fakultet u Sarajevu

 

Čim je kročio u zatvorsko dvorište Centralnog zatvora u Sarajevu, Voja se suočio sa zidom. Sa ogromnim zidom koji je zaklanjao vidik, koji je zaklanjao grad, ljude, život. Samo je omogućavao pogled uvis, prema nebu, odakle se smejalo sunce jarko. Smejalo i sijalo žarko. "Šta će ljudima zidovi? Ranije nikada nisam razmišljao o zidu, toj utvrdi koju čovjek postavlja ispred sebe i ispred drugoga. Zid je čovjekov spas i nada, udes i beznađe. Iza zidova se čuva i krije bogatstvo od siromaha, vjera od nevjernika, ljubav od razvratnika, ali i patnja, blud, mržnja, nepravda, zlo... Iza njih se živi i uživa, ali i propada i truli. Porušiti zidove! Neka se miješaju bijeda i sjaj, čestitost i razvrat, ljubav i mržnja... i neka pobijedi jači! Pokušavam da zamislim svijet bez zidova. Zavaravam se i odjednom shvatam da bi mi trebao nekakav nevidljivi zid u meni.

Nije mi još jasno od čega bi me on štitio, ali osjećam neku opasnost, zbog čega bi mi trebao moj sopstveni zid!" Ovako je razmišljao dok je čekao da uđe u paviljon u kojem se nalazila njegova ćelija, i dok je posmatrao golemi, sivi i buđavi zatvorski zid. "Da, ovo je pravi zatvor! Ovo više nije šala. Ovo više nije privremeni smještaj dok suđenje ne prođe. Ovo je konačno moj dom, ali i moja domovina! Dom i domovina." Vrata od paviljona su se uz škripu i cvilenje otvorila, i Voju su dočekali jedan stražar i dežurni oficir, komandir straže. Stražara je Voja poznavao iz prethodnih dana zatočeništva, štrajka glađu i iščekivanja suđenja, zvao se Munib i bio je negde od Olova, dok mu je komandir straže bio nepoznat. Kasnije je saznao da je upravo premešten iz Kazneno-popravnog doma iz Foče, i da se preziva Vrećo. Za razliku od vreline spoljašnjeg vazduha, unutra u hodniku paviljona bilo je prijatno. Prohladno, tiho i mirno.

Komandir je dugo gledao Voju, zagledao ga, premeravao ga pogledom od glave do pete, uzimao mu vizuru. Gledao je i Voja njega, onako s visine, pošto je za dve glave bio viši od njega. Gledao ga je u po oka, u srce same zenice. Bio je to sitan i mršav čovečuljak, takoreći nikakav: mala, jajasta glavica, na njoj "titina šapka", kojoj velike i klempave uši, kao dva lokvanja, ne dozvoljavaju da padne na oči; lice mu je bilo kao uveo krompir, beskrvno, potamnelo; oči su bile živinske, treperave, bocakao ga je njima ispitivački, sumnjičavo i Voji se činilo nedobronamerno.

Razvukavši tanke, pijavičaste, modrikaste usne, unjkavim glasićem je zaključio: "Daklem, ti si taj državni neprijatelj! Ti si taj što bi da mijenja državu i poredak! Ti li si taj kučkin sin koji je umislio da je od Boga pozvan da dijeli pravdu, i da određuje ko je pošten, a ko nije. Mora da te ispilila neka četnikuša, dok ti kokarda sija na čelu, umjesto zvjezde crvene! E, junače, da ti nešto Vrećo reče: čuj me i počuj. Ja ću ti se napiti, te tvoje krvi izdajničke, i ja ću ti ućerati, tu tvoju mazgovitu ćud, tamo odakle se više nikada neće pojaviti! Munibe, vodi der ovog veselnika do njegove "rezidencije", a noćas ćemo da ga preslišamo..."

"Gnjido jedna, pokvarena! Nemoj da ti tu šapku nabijem u usta i nemoj da te ko štakora ućeram u rupu! Ti ćeš meni da prijetiš, majmune komunjarski...", provalilo je iz Voje, i taman se spremio da ga ščepa za grkljan, kada ga je snažna Munibova ruka odvratila od tog nauma i usmerila prema njegovoj ćeliji. Tamo se smirio, i tamo je konačno predahnuo.

Zatvorske faze

O danima iz vremena robijanja u Centralnom zatvoru u Sarajevu, a sve do prebacivanja u Kazneno-popravni zavod u Zenici, Vojislav Šešelj je izjavio sledeće:

"Ukupno sam bio godinu i deset mjeseci u zatvoru, pošto mi je prvostepenu presudu Vrhovni sud BiH prepolovio na četiri godine, da bi i tu presudu Savezni sud SFRJ smanjio na godinu i deset mjeseci. Njih sam junački izdržao i to vrijeme ću pamtiti kao vrijeme strahovitih iskušenja, tortura, šikaniranja i mučenja, ali i vrijeme na koje sam ponosan zbog lične hrabrosti, možda i ludosti, da izdržim i da čista obraza izađem pred svoj narod i pred lice cijelog pravdoljubivog svijeta.

Od tih godinu i deset mjeseci robije, u Centralnom zatvoru u Sarajevu proveo sam osam mjeseci. Postoji nekoliko mojih zatvorskih faza i svaka je po nečemu karakteristična. Nekoliko dana poslije hapšenja ja sam stupio u štrajk glađu koji je trajao 48 dana! Cilj mi je bio da što veću pažnju međunarodne javnosti skrenem na svoje suđenje. Bio sam, zaista, na samoj ivici života! Štrajk sam prekinuo posljednjeg dana suđenja."