Naučnik u Americi poznatiji od fudbalera

Dejan Stojković, profesor fizike na Državnom univerzitetu Njujork u Bafalu, ovogodišnji je dobitnik prestižne nagrade "Marko Jarić" za 2011. godinu. Priznanje, koje su ustanovili Fakultet za fiziku, Institut za fiziku, Institut za nuklearne nauke Vinča i Matematički institut SANU, naučnik, rođen u Vranju, primio je na svečanoj akademiji u Rektoratu Beogradskog univerziteta.

Ovo priznanje ustanovljeno je pre 14 godina, kada je i osnovan Fond "Prof. dr Marko V. Jarić" u znak sećanja na prerano preminulog i svetski priznatog fizičara. Cilj fonda je da dodeljivanjem novčane nagrade stimuliše stvaralačke napore naučnika iz zemlje i dijaspore. Ova nagrada je u našim naučnim krugovima poznata kao "srpska Nobelova nagrada".

Šta natera čoveka na put znanja?

- Nakon što je proročište u Delfima objavilo da je Sokrat najmudriji živi čovek, krenuo je ovaj mudrac svojim utabanim putem potrage za istinom. Razgovarao je sa političarima, mudracima, ali je brzo shvatio da su oni koji su najviše na glasu, najpraznoglaviji. Potom se obratio pesnicima. Shvatio je da ono o čemu pesnici pevaju nije plod njihove mudrosti, nego prirodnog dara i nadahnuća, nalik proročkom, ali da oni samo ništa ne razumeju od onoga što pevaju. Na kraju se obratio i zanatlijama, ali su oni umišljali da su i na ostalim poljima najpametniji, pa im je ta mana zatamnjivala stručnost koju su posedovali. Onda je Sokrat shvatio zašto je proglašen najmudrijim: "Ja jedini znam da ništa ne znam." Bezgranični su putevi spoznaje i taman kada pomisliš da si dokučio deo koji si istraživao, kao po pravilu izniknu neke nove perspektive. U tome je muka, ali i slast poriva proniknuća u temelje postojanja.

U Americi ste napravili uspešnu karijeru.

- Tome je doprinelo i široko i temeljno znanje koje sam dobio na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu i na Institutu za fiziku. Bavim se gravitacijom, kosmologijom i fizikom elementarnih čestica i u toj oblasti konkurencija je izuzetna, tako da samo najbolji postdiplomski studenti u generaciji mogu da se priključe istraživačkoj grupi. U praksi, lakše je biti student generacije nego priključiti se grupi u ovoj oblasti fizike, jer su zahtevi rigorozni.

Šta je vaša specijalnost?

- Kosmologija, a ona se bavi nastankom, evolucijom i budućnošću svemira u kojem živimo i stvarima i pojavama u njemu. Uža specijalnost su mi crne rupe, teorije o višedimenzionalnim prostorima i nedavno formulisani problemi tamne materije i tamne energije. Ova oblast se vrlo ceni jer je izuzetno teška, ali nije profitabilna. Na većini univerziteta samo jedan ili najviše dva studenta u generaciji mogu da dobiju doktorat u ovoj oblasti fizike, jer su zahtevi rigorozni, a posle doktorata konkurencija je još žešća. Statistika kaže da jedan od 10 doktora dobije postdoktorski status, a jedan od 10 postdoktora dobije profesuru.

Koliki ugled srpski naučnici uživaju u svetu?

- Veoma su cenjeni, naših naučnika u vrhunskim institucijama u svetu ima više nego naših sportista u stranim klubovima, ali se njima pridaje vrlo mala medijska pažnja pa nisu poznati široj javnosti u Srbiji. Samo u mojoj generaciji na Fizičkom fakultetu u Beogradu diplomiralo je desetak studenata, a skoro svi oni su sada profesori na univerzitetima u Americi i Evropi. Najviše naših ljudi ima u granama povezanim s industrijom i medicinom, kao što su fizika novih materijala, superprovodnika, biofizika, hemija, biomedicina... Tu je mnogo lakše naći posao i potražnja za takvim stručnjacima je velika. Iz svoje generacije sa PMF-a u Beogradu mogu da navedem Čedomira Petrovića, Emila Božina, Branislava Nikolića, Aleksandru Kelić i Maju Krčmar, koji su sada profesori u institucijama u Americi i Evropi.

Kakvi su uslovi za bavljenje naukom u Srbiji?

- Naučni radnici u Srbiji su sigurno u gorem položaju nego oni u inostranstvu. Uspostavljanje boljih veza sa našim ljudima u inostranstvu, organizovanje radnih poseta, predavanja, kolokvijuma, seminara, ne košta mnogo, a korist bi bila višestruka. Što se tiče odnosa našeg društva prema nauci potrebne su korenite promene. Svako naše dete će brzo nabrojati po pet naših estradnih umetnika i sportista, a neće znati ime niti jednog našeg naučnika, mada bih voleo da me neko ubedi u suprotno. Dok se to ne promeni, malo je verovatno da će pametna deca krenuti putem nauke. Mediji bi tu morali da odigraju značajniju ulogu.

Kako to izgleda u Americi?

- U Americi naučnik ima sva potrebna sredstva - opremu, laboratorije i ljudstvo. Ima stalni kontakt sa nobelovcima, liderima i samim osnivačima raznih naučnih disciplina sa kojima razmenjuju ideje i iskustva. Univerzitetski profesor u Americi u društvu ima položaj koji je daleko ispred sportista i estradnih umetnika. To se primećuje na svakom koraku.

Šta je potrebno za uspeh u svetu?

- Potrebni su talenat i znanje, ali to nije dovoljno. Pošto su sistemi znatno drugačiji od onih kod nas, potrebna je izuzetna sposobnost prilagođavanja u hodu, jer se sve brzo menja. Ako čovek provede nekoliko meseci van oblasti, vrlo teško se vraća u sam vrh. Potrebno je požrtvovanje, jer ponekad sporedni interes mora da se žrtvuje zbog višeg cilja. I na kraju - sreća. Ima mnogo ljudi sa svim kvalitetima koji nisu uspeli.

Da li vas muči nostalgija?

- Muči me ponekad. Nedostaje mi neobavezna šetnja gradom kad na svakom ćošku vidim poznatog čoveka, da porazgovaramo. U Americi je sve zvaničnije i hladnije. Nedostaju mi domaće pite kakve mese moja majka i sestra, ćevapi, ajvar. Ima malo naših restorana u Americi, ali ni oni nemaju autentičnu hranu.

Jeste li razmišljali o povratku u Srbiju?

- Verovatno jednog dana, ali ne sada. Za pravi naučni rad potrebni su pristojni i stabilni uslovi i to na duži vremenski period.