Rađanje srpskih himni (8): Marševi bola i ponosa

Tugu zbog pogibije kralja ujedinitelja kapelnik srpske vojske Čeh František Matejovski i njegova supruga, srpska muzičarka Mara, pretočili su u poznatu koračnicu.

NA BOJIŠTU SA SVOJIM VOJNICIMA: Kralj Petar Prvi Karađorđević (drugi sleva) na Kajmakčalanu

Aleksandar Prvi Karađorđević voleo je srpske epske pesme i često ih izgovarao na mnogim svečanostima u čast nezaboravnih bitaka koje su vodili junački srpski vladari, od Nemanjića i Lazara do Karađorđa i Miloša, a u njegovo doba i vojvode, oficiri i narod.

Pred proboj Solunskog fronta, tada još regent, divio se pred pesnikom Jovanom Dučićem svojim vojnicima: "Gledajte, na svakoj okuci po jedan naš vojnik na konju, sa šlemom i puškom iznad šlema! Zar ne liči na kakvog Dušanovog viteza kada je zauzimao na svojoj strani Verziju i Voden!" A Dučić je primećivao: njegov regent, koji je "bio miran pored bojne linije dok je sve naokolo praštalo od mitraljeza i artiljerije, umeo je od srca da se zasmeje, da se sav zarumeni od uzbuđenja...

Četrdesetih godina svoga života, bio je zahvaćen ambicijama Avgusta i Dioklecijana. A pre toga, zamišljao je veliko slovensko carstvo. Sve to, njemu je prirodno proizlazilo iz carstva Nemanjića, manastira, stare muzike, epske balade, pesama ratnika i marševa koji zovu u pobede."

U brak sa koračnicom

ŽIVO JE DUG I TEŽAK RAT: Vojvoda Živojin Mišić

Aleksandar je voleo da priča o Dušanovom dobu, uvek uz epske pesme, a znao ih je napamet. Tada je sagovornike pronalazio u Dučiću, knezu Pavlu i svom prijatelju iz Hrvatske, vajaru Ivanu Meštroviću, koji je Beogradu dao spomenik Pobednik na Kalemegdanu.

U vreme ratovanja za slobodu Srbije od 1912. do 1918. srpski regent je postao nadahnuće mnogim domaćim i stranim kompozitorima, naročito kao vrhovni vojni komandant u Prvom svetskom ratu. Oni su mu posvećivali dela, najviše marševe, na srpske motive, i na originalne teme. A u miru, za venčanje Aleksandra i princeze Marije kapelnik vojne muzike Milenko Paunović komponovao je 1922. "Svečani svadbeni marš" i posvetio ga kraljevskom paru. Ovaj marš kralj nikad nije zaboravio, a kraljica Marija, posle muževljeve pogibije, sa bolom se sećala muzike koja ju je uvela u najlepše dane života.

Na proslavi Mišarske bitke 13. juna 1934. Aleksandar Karađorđević je poslednji put govorio svoje omiljene stihove iz narodne poezije: "Niti ide Kulin kapetane, niti ide, niti mu se nadaj, hrani sina pa šalji na vojsku, Srbija se umirit' ne može." Kako je voleo i "Marseljezu", pesmu francuskih dobrovoljaca koja je postala državna himna

Muzičari sa puškom

Iako četvorici četvorici vojvoda u vihoru Velikog rata nije bilo do pesme, njihovi oficiri i vojnici su, kad god su mogli, pevali su i svirali njima i o njima, makar uz frulu. Bile su to dirljive pesme iz starine ili one koje su se stvarale na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu. Kada bi te pesme stigle do Vojnog orkestra kraljeve garde, na ratištima od Balkanskih do Prvog svetskog rata orili bi se "Miletićev marš", "Marš 32 klase", "Marš generala Lešjanina", jer su i kapelnici vojne muzike bili oduševljeni svojim komandantima. Stanislav Binički, Franjo Pokorni, Marko Radosavljević, Milenko Paunović, František Matejovski bili su ne samo muzičari, nego i odani vojnici koji će ceo vek provesiti u vojsci, najpre srpskoj, potom i u jugoslovenskoj.

Francuske, njome su ga domaćini kobnog oktobarskog dana 1934. dočekali na marseljskom pristaništu. Zvuke "Marseljeze" presekli su meci atentatora.

Mrtvog kralja je ova čuvena melodija ispratila Beograd, a odatle su ga najviši francuski državnici zajedno sa masom ožalošćenog naroda ispratili u večnu kuću na Oplenac, uz zvuke dve himne, srpske i francuske. Na vest o pogibiji viteškog kralja ujedinitelja, Čeh František Matejovski, kompozitor i kapelnik, komponovao je "Marš bola i tuge". I on, i njegova žena Mara, Srpkinja, bili su muzičari koji su razumeli ljubav ubijenog kralja za srpsku i slovensku slogu, pa su je ovekovečili onako kako su najbolje umeli, notama.

U Srbiji, u selu Struganiku, 7. jula 1855. ispod planina Maljen i Suvobora, Anđelija i Radovan dobili su trinaesto dete, Živojina. Kada je postao vojvoda, govorio je da se rodio "u livadi, blizu kolibe", jer se tu, između čobanskog i domaćinovog stana porodila njegova majka. Zvali su je planinka, kako se u to vreme nazivala dužnost domaćice da nadgleda mužu stoke. Sredinom 19. veka, u Srbiji su se množila domaćinstva, i u jednom takvom, patrijarhalnom, rastao je Živojin Mišić.

Tu se još kao čobanin naučio istrajnosti, i u životu i u junaštvu. Mnogo godina kasnije, kada je već postao oficir, jednom prilikom je ljutito poručio kolebljivom saradniku: "Ako ne možete da podnesete, a vama evo revolver i ubijte se. Pravi čovek je dužan i sposoban da živi i umre na dužnosti." Mišić je često izgovarao i sledio svoj moto: "Život je duga i teška borba." U svojoj burnoj i dugoj vojničkoj karijeri od ratova sa Turcima 1876. do smrti 1921, vojvoda Mišić je zaslužio najviše pohvale svog naroda, ali i drugih vojnih stručnjaka.

Tako je britanski premijer Lojd Džordž u svojim memoarima vojvodu Mišića nazvao "jednim od najtalentovanijih generala savezničkih armija... koji je izveo najznačajnije podvige Prvog svetskog rata". Veliki prijatelj srpskog naroda, Švajcarac Arčibald Rajs bio je oduševljen vojvodom i o njemu rekao: "Skroman i mudrac, duboko religiozan, povučen, divan starešina. Obožavan od svojih oficira. Odlično srce, velika energija. Pravi tip srpskog ratnika." Jednom prilikom u ratu, kada je bila vrlo krizna situacija, prestolonaslednik Aleksandar upitao ga je šta bi valjalo raditi. Mišić je odgovorio: "U smrt, samo ne stajati!"

Pobednik svih bitaka

U Velikom ratu, kako su Francuzi nazvali Prvi svetski rat, stvoreno je mnogo marševa koji su često posvećivani kralju Petru, prestolonasledniku Aleksandru i vojvodama Putniku, Stepi, Mišiću i Bojoviću, ali i pukovnicima, kapetanima, vojnicima pešadincima.

Obično bi se pozajmljivali motivi iz Šumadije, Vojvodine, Bosne, južne Srbije. Kada je

Rađanje srpskih himni:

1917. vojvoda Mišić sa štabom Prve armije boravio u selu Voštarane, u severnoj Grčkoj, za Božić, 7. januara, kapelnik vojne muzike Marko Radosavljević darovao je vojvodu Mišića svojom kompozicijom. Marš "Vojvoda Živojin Mišić" zasnovan je na muzici narodnih pesama "Devojče, plavojče" i "Biljana platno beleše", i tako je postao jedan od najlepših muzičkih dela te vrste. Raširio se najpre u Grčkoj, a onda širom nove, države Srba, Hrvata i Slovenaca. Požuteli rukopis tvorca ovog marša čuva se u Mišićevom muzeju u Struganiku.

Hladno zimsko jutro 21. januara 1921. godine nije omelo narod sa raznih strana da oda poslednju poštu pobedniku Kumanova, Bitolja, Kolubare, Solunske ofanzive i svih ostalih bojišta za oslobođenje Srba. Beogradska "Tribina" je januara 1921. obaveštavala: "Umro je najveći vojnik naše povesnice, vrli i slavljeni vojvoda Živojin Mišić", a u Oficirskom domu narod mu se u mimohodu poklonio. Stigli su i seljaci iz njegovog rodnog Struganika. U torbi šarenici doneli su vojvodi malo sira, pogače i šljive šeftelije iz njegove bašte. Seljanke, obučene u kecelje planinki koju je nekada nosila i Anđelija, majka Živojinova, a seljaci u koporanima i čakširama.

Sloveni u istom stroju

Aleksandar Karađorđević je rado slušao pesme koje okupljaju slovensku braću. Kada je 1916. boravio u Rusiji, gde je obišao Dobrovoljačku diviziju, vojnici, Srbi, Hrvati i Slovenci, pevali su budućem zajedničkom kralju srpsku himnu "Bože pravde".

Regent je zamerio zašto se ne pevaju i himne Hrvata i Slovenaca, pa je jedan srpski pukovnik zahtevao da se greška ispravi i otpevaju sve tri himne. Posle ovih pesama vojnici su zajedno zapevali: "Ej, vi Česi i Slovaci, pohitajte žurno, vas ista sudba čeka u ovo vreme burno. Glasovitog čujmo Kralja, Aleksandra Gospodara, napred stupaj, ura! Mačem lupaj, ura! Napred stupaj!" Našavši se na istom mestu i zadatku, Česi i Slovaci, Srbi i Hrvati, Bosanci i Slovenci pevali su melodiju koja ih je tada spajala.