Rađanje srpskih himni (5): Da li će proć' krvava noć
Melodija pesme "Tamo daleko" i danas se čuje u Ukrajini, pa se veruje da su je srpskoj vojsci ostavili ruski artiljerci koji su branili Beograd 1915, a naslov su joj dali Česi.
Ne postoji u povesti ljudskih ratova pesma u kojoj se sabrala sva tragična sudbina ratnika rodoljuba, napaćenog, a isto vreme i srećnog zbog dolazeće slobode, kao u pesmi "Tamo daleko". Ovo nije mišljenje samo nacionalno zanesenih Srba, niti onih koji su preživeli klanice u Prvom svetskom ratu, nego i njihovih saveznika. Svi učesnici Solunskog fronta prihvatili su ovu pesmu kao svoju. Englezi su joj dali naslov "There, far away", Česi i Slovaci su je nazvali "Tam v dali", a Francuzi pevali "Au loin, au lon sur Corfu". Italijanski novinar Feri Pizani, koji se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, nazvao ju je "Krvava noć". Albanska Golgota odmah je pretočena u stihove, gde se ističe zloslutno pitanje "O, zar je morala doć' ta tužna nesrećna noć". Kada su vojnici odneli "Tamo daleko" iz Grčke još dalje, u Francusku, Englesku i Švajcarsku, dubina patnje koja je iz ove pesme izvirala učinila ju je najčuvenijim svedočanstvom srpskog stradanja u Velikom ratu.
Plava grobnica
Melodija pesme "Tamo daleko" i danas se čuje u Ukrajini, pa se veruje da su je srpskoj vojsci ostavili ruski artiljerci koji su branili Beograd 1915. godine. Posle bitaka na Kolubari i Ceru srpska vojska je krenula na povlačenje preko Albanije. Ono vojske što je preživelo nedelje užasnih marševa donelo je ovu melodiju u svoje novo utočište Krf, za koje se početkom 1916. verovalo da je ostrvo spasa. Međutim, prvo vreme na ovom jonskom ostrvu značilo je dalju pogibelj za Srbe. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatora, pa su izmučeni vojnici masovno umirali pod vedrim nebom i nemilosrdnom zimskom kišom. Najteži ranjenici i bolesnici odnošeni su na obližnje ostrvce Vido, koje se pretvorilo u ostrvo smrti, a more oko njega u "plavu grobnicu" - pošto nije bilo mesta za sahrane, hiljade umrlih su završavale u moru.
Srpska vojska je ipak uspela da se oporavi, da bi dve godine kasnije dala ogroman doprinos u probijanju Solunskog fronta. Na Krfu su se našla i braća dobrovoljci, pa su i oni odmah prihvatili i muziku i reči koje su u međuvremenu ispletene, kao da su njihovi. Oni kojima je otadžbina bila uz more tako su i pevali, "Tamo daleko, daleko kraj mora, tamo je selo moje", a oni drugi, "daleko od mora". Ante Kovač, dobrovoljac u srpskoj vojsci od 1916, piše: "Trećeg maja u noći veremo se svojim pukovima. Prva četa sedmom, druga i četvrta osmom, a treća devetom puku. Vidimo male vatrice iz rezerva i na sve strane čujemo pesmu "Tamo daleko" i onu: "Ta zar je morala doć"." 
Iza Velikog rata je ostalo pet verzija "Tamo daleko". U svakoj srpski vojnik boluje za svojim selom, svojom dragom, svojom otadžbinom. Nekima je zavičaj "gde Timok pozdravlja Veljkov grad", ili Drina, Đetina, Morava, a nekima Beograd, daleka varoš kraj Save i Dunava. Jedan vojnik se seća ikone i krsne slave, drugi crkvice u kojoj se venčao, a koju je okupator spalio, treći čezne za majkom, za cvetom iz mladosti, poziva dragu da ga voli. Legendarnoj pesmi naslov su dali Česi, i oni su je ovako pevali: "O, zar je morala doć, ta tužna, nesrećna noć, kada si, dragane moj, otiš'o u krvav boj? Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija. Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put. Tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su živote dali i otac i njegov sin. Bez otadžbine, na Krfu živeh ja, ali sam uvek klic'o: Živela Srbija!".
Grkinje su ih volele
Jedna Grkinja je napisala pismo pošto su srpski vojnici napustili Krf, i ono je objavljeno u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918". Ona veli: "Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu. Za nas bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore. Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa.
Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako onda blago ženama i kćerima Slovena. Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno. Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne. Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla. Šta nam vredi i lepota i sve druge lepe osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa. Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom ostrvu."
Želja češkog doktora
Čeh Libor Hejhal, rođen od majke Srpkinje nekoliko godina posle Velikog rata i školovan u Beogradu, postao je hirurg jugoslovenskog i svetskog glasa za srce i krvne sudove. Jednom, predosećajući smrt, a bolovao je baš od srca, rekao je: "Kad umrem, voleo bih da mi sviraju pesmu 'Tamo daleko'." Na sahrani 1977. godine u Pragu veliki lekar je ispraćen zvucima "Tam v dali". |
To je bio prevod ove verzije srpske pesme: "Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je ljubav moja. Bez otadžbine, na Krfu živim ja, i opet kličem burno: Živela Srbija! Tamo daleko, gde cveću nema kraj, tamo su deca moja, tamo je pravi raj. Tamo daleko, kraj Save, Dunava, tamo je varoš moja, tamo je Beograd."
Krfljani i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima - kakav je to narod, umiru, a pevaju! U sedam velikih logora u kojima je srpska vojska bila razmeštena na ostrvu, umiralo se, ali i orilo od pesme. Igrala su se i kola. Australijska književnica Stela Frenklin obrela se 1917. u Bolnici žena Škotske na Solunskom frontu kao medicinska sestra. Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje i šta Srbi pevaju, a najviše "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zavičaju.
"Srbi su je neprekidno pevali. Ali, morali su ponovo u borbu, sa vrlo malo nade da će se vratiti u Srbiju." Neki zaista nisu nikada više videli rodni dom, ali je bilo i onih solunskih ratnika koji su preživeli i ostavili svedočanstva o ratnim strahotama, ali i o tome koliko im je značila pesma "Tamo daleko". Tako je Tadija Pavlović u knjizi "Moje uspomene i doživljaji 1892-1919" zabeležio: "Mesec mart 1916. Kiše koje su stalno padale u mesecu februaru prestale su... Fizičko oporavljenje i nova ratna oprema povratili su one vojničke šale i viceve. Po logorima se orila pesma "Tamo daleko, daleko od mora"."
A Sveta Živković u memoarima "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918" piše: "Kažu da nas je pesma održala... Mislim da se to odnosi i na našu narodnu pesmu i na naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih strana se čula pesma. Najčešće grupna "Tamo daleko, kraj plavog Dunava..."
Ciganska tuga
U knjizi "Srpska drama", italijanski novinar Feri Pizani se seća: "Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čovek. Bio je to srpski pešak, Ciganin. Nosi violinu pod miškom jer je u isto vreme i svirač i ratnik. Svaki slovenski puk ima tako po jednog čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog zaštiti svirača!
Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zločincu, neprijatelju... A ovaj Ciganin opet sviraše onu staru narodnu pesmu: Da li će jednom proć' ta crna nesrećna noć, otkad si dragane moj, otiš'o u krvav boj?" Pizani piše dalje: "Srba ima još dvadeset, malo posle samo deset, potom pet. Ostaju dvojica, pa malo potom jedan jedini - ovaj Ciganin. U maloj kolibi Ciganin peva kao one kobne noći što pevaše." Svoju priču o pesmi "Krvava noć", Pizani završava rečima: "Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Kao da moćni ritam jedne vojske koja se budi prelete preko čarobna ostrva! Svi pevaju. Spaseni su. Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju 'Krvava noć'! Drugi, novi glasovi, pridruživahu se prvome, praćahu ga, tako narandžina šumica zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu tužni refren: Da li će jednom proć' ta crna krvava noć."
