Rađanje srpskih himni (1): Bože pravde za dva kralja

Vekovni san o slobodi srpski narod je oduvek pretakao u stihove i tako svoje pobede, ali i poučne poraze čuvao od zaborava.

Srbin u duši: Slovenački kompozitor Davorin Jenko

Uvek bi se među tim pesmama izdvajala poneka koja bi služila kao narodna himna ili makar ličila na pesme koje su opijale osećanjem pripadnosti jednoj naciji i veri, i nejakom, smrtnom pojedincu udahnjivale delić besmrtnosti, povezujući ga kako s precima, tako i s potomcima.
 

MARKOVA SABLJA
Ipak, kada je mladoj srpskoj državi u drugoj polovini 19. veka došlo vreme da izabere svoju službenu himnu na konkursu, ta takmičenja su se završavala neslavno. "Dosta ste Vi mene za koješta Vaše molili, sad evo dođe red da ja Vas za nešto, ali za nešto naše obšte zamolim" - tako počinje pismo koje je, po nalogu kneza Mihaila Obrenovića pesnik Ljubomir P. Nenadović, tadašnji načelnik u Ministarstvu prosvete i crkvenih dela, uputio 17. marta 1864. godine pesniku Đuri Jakšiću. To "nešto naše obšte" bila je narudžbenica za stihove prve državne himne. Slavni Đura, i pored siromaštva u kome je proveo vek, nije se odazvao pozivu. Krenula su tada iz ministarstva ljubazna pisma i drugim pesnicima, ali bez uspeha. Na konkursu nije prošao ni Jovan Jovanović Zmaj. On je napisao stihove, a melodiju je uradio kompozitor Kornelije Stanković, iako je već bio na samrtnoj postelji. Njihova himna nije nikada izvedena.

Konkurs je završen skandalom jer je Nenadović optužen da je podmićivan, a on se branio izjavom da konkurs nije ni raspisivan. Srbima, koji su toliko žudeli za svečanom nacionalnom pesmom, bilo je suđeno da do nje dođu slučajno.

Himnu proslavili glumci: Narodno pozorište

 

Knežević Milan Obrenović, naslednik ubijenog Mihaila, jedva je 1872. dočekao punoletstvo kako bi se oslobodio namesništva i seo na srpski tron. Za te dve važne prilike naručio je pozorišni komad u kome bi se kroz kratak pregled krvave srpske istorije veličala njegova dinastija. Obratio se Jovanu Đorđeviću, piscu i upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu, inače velikom poborniku monarhije. I sam slavoljubiv, pisac je odmah prionuo na posao. Ubrzo je mogao svečano da predstavi grandiozan komad "Markova sablja". U završnoj sceni na pozornicu je, uz Kraljevića Marka i njegovu sablju, osloboditeljicu namučenog naroda, izveo i vilu Ravijojlu da najavi hor naroda gromkim povicima: "Bliži se, bliži, to srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo, čuj!" Iza pozornice se začula vesela muzika, a za njom je grunuo "sav narod" pesmom: "Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas".

Te avgustovske večeri Srbija je dobila svoju prvu himnu, ali to još niko nije znao. Đorđevićeva pesma je ubrzo stekla veću popularnost među publikom od samog komada, pa se pojavljivala i u samostalnim horskim koncertima. Tokom deset godina postala je prava narodna himna, o čemu svedoči članak u "Srpskim novinama" od 23. februara 1882. godine. Tu se, u izveštaju sa krunisanja Milana Obrenovića za kralja, kaže da je posle veličanstvenog govora mladog suverena hor izveo i srpsku narodnu himnu "Bože pravde". Od tada je ova pesma postala i zvanična himna nove kraljevine na Balkanu.
 

Prva verzija "Bože pravde"

Kada se majskim prevratom 1903. ugasila dinastija Obrenovića, očekivalo se da će istu sudbinu podeliti i himna. Novi kralj Petar Karađorđević nameravao je da zameni mnogo toga, pa i ovo državno obeležje. Već 6. juna 1903. je iz Beča ministru prosvete i crkvenih dela Ljubomiru Stojanoviću ponuđena jedna pesma. Sastavio ju je lično carski kompozitor Avgusta Štol i posvetio novom srpskom vladaru.

Ali, Petru Karađorđeviću se kompozicija nije dopala, pa je izgledalo da će se istorija ponoviti. Bez uspeha su prošli konkursi u kojima su učestvovali mnogi poznati pesnici, odbijen je i veliki Aleksa Šantić. Tako je sve do 1909. Srbija bila bez himne. Na Petrovdan te godine kralj Petar je slavio 65. rođendan i odlučio - "Bože pravde" će ostati zvanična himna Kraljevine Srbije, a kralj je svom narodu diplomatski pokazao put: zajedno, jedinstveno i demokratski.

amo je završetak prepravljen u "Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod". Sa ovom pesmom Srbi su otišli najpre u Balkanske ratove, onda i u Prvi svetski rat i iz njega izašli kao pobednici, ali je početak mira i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca označio kraj države Srbije i njene himne. Stanislav Binički je komponovao novu, u kojoj su početak i završetak preuzeti iz stare. Rešenjem od 12. decembra 1919. ministra prosvete Kraljevine SHS, pesma "Bože pravde" još jedanput je preuređena tako što se iz nje izbacuje pridev "srpski" i zamenjuje pridevom "naš".

"Bože pravde" je ponovo srpska himna. Njene reči, po ko zna koji put prilagođene vremenu, mnogi Srbi ne znaju napamet, ali je svima melodija i te kako poznata. A ona se nije menjala još od kada ju je pre skoro jednog i po veka za Đorđevićev komad komponovao Davorin Jenko. Rodom Slovenac, a u duši veliki srpski rodoljub, bio je jedna od glavnih muzičkih ličnosti Srbije tog vremena, i veoma zaslužan za širenje muzičke kulture u Srbiji i oblikovanja nacionalnih osećanja Srba kroz muziku. Ta njegova nastojanja hvalio je i veliki Stevan Mokranjac: "Volimo ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili."

Dok je godinama živeo u Pančevu stvorio je Jenko melodije koje su postale veoma popularne s obe strane Dunava i Save. Kada je prešao u Beograd, istakao se kao horovođa Prvog beogradskog pevačkog društva i kapelnik Narodnog pozorišta. Postao je priznati kompozitor za veliki broj dramskih komada s pevanjem kakvi su bili čuveni "Đido", "Seoska lola", "Potera", "Pribislav i Božena", "Vračara", i, naravno, "Markova sablja". Dobar glas u narodu je stekao i komponovanjem pesama za horove kao što su "Dvori Davorovi", "Sabljo moja dimiskijo", "Što ćutiš, Srbine tužni". I posle njegove smrti izvođene su mu uvertire "Kosovo", "Srpkinja", "Aleksandar", a dve njegove kompozicije dobile su zvanje nacionalnih himni. Pored "Bože pravde", to je slovenačka "Naprej, zastava slave".

JENKU NEMA POKOJA

Stanislav Binički

Bio je član Matice srpske, a od 1869. i član Srpskog učenog društva, preteče Akademije nauka i umetnosti. U beogradskom Narodnom pozorištu, u kojem se zaposlio 1871, Jenko se pored komponovanja i pripremanja horova prihvatio i obučavanja glumaca u pevanju. Pozvan je da pripremi muziku za komad "Markova sablja", pa je komponovao muziku buduće srpske himne onako, usput.

U to doba smatralo se da je Srbe više zadužio romansama koje se i danas pevaju kao narodne: "Za tobom mi srce žudi", "Gde si, dušo, gde si, rano". Štaviše, zli jezici su mu zamerali da je za "Bože pravde" samo prepravio austrijsku himnu "Bože spasi (cara Franca)". U Beogradu je Jenko radio do 1912, dve godine pred smrt, a onda se iznenada vratio u Ljubljanu. Razlog je bila smrt njegove najbliže prijateljice, glumice Vele Nigrinove, koja je takođe bila Slovenka. Kada je i Jenko umro dve godine kasnije, na njegovoj sahrani se svirala njegova kompozicija "Na grobih".

Ali, austrijske vlasti, koje su ga smatrale srpskim podanikom, nisu mu dale pokoja. Testamentom (koji je napisao ćirilicom) deo ostavštine je namenio školovanju siromašnih srpskih studenata, ali je njegovu poslednju Ministarstvo pravde u Beču je oborilo, izgovarajući se time što su Srbija i Austrija već bile u ratu i da su svi međudržavni sporazumi postali nevažeći.
 

Sutra - Rađanje srpskih himni (2): Tajna manastira Kuveždin