Štrausov srpski marš

U muzičkom životu Beograda naročito mesto imao je jedan Slovenac, Davorin Jenko. Pedagog, kompozitor i učitelj mnogim glumcima punih 30 godina, od 1871. do 1902. godine, nije znao za predah. Za to vreme komponovao je muziku za oko 30 pozorišnih komada i ostavio niz prelepih, danas rado pevanih pesama. Umro je 1914. u 79. godini.

 

Srbi su mu se odužili izborom u Srpsko učeno društvo, potonju Akademiju nauka i umetnosti. Tako je Jenko bio prvi muzičar akademik kod nas. Ipak, najpoznatiji je kao kompozitor srpske himne "Bože pravde" koja, doduše, nije pisana naročito za tu uzvišenu svrhu, nego kao kompozicija za dramsku alegoriju Jovana Đorđevića pod nazivom "Markova sablja". Prvi put je izvedena 1872, a toliko se dopala narodu da je posle nekoliko godina izvođenja postala zvanična himna Srbije.

Za početak pozorišne umetnosti u srpskoj prestonici najzaslužniji je Atanasije Nikolić, profesor matematike u Liceju i veliki ljubitelj teatra. On je 1841. godine okupio diletantsku družinu i uz pomoć vlasti dva puta nedeljno davao pozorišne predstave u preuređenoj sali đumrukane, carinarnice na Savi. Nikolićevo pozorište preraslo je februara 1842. u prvo stalno profesionalno pozorište u Srbiji, ujedno i kod svih Južnih Slovena. Nazivalo se, razume se, Teatar na Đumruku.

Iste godine na vlast su došli ustavobranitelji, pošto su proterali Obrenoviće. Ali, ne samo njih, nego i glumce koji su došli iz Zemuna i Pančeva. Smatrali su ih strancima, pribojavali se i da nisu bečki špijuni. Time je prvi srpski teatar ugašen. Uz velike napore beogradsko pozorište je, ipak, nastavilo rad u hotelu Staro zdanje, pod imenom Teatar kod Jelena. Predstave je davala putujuća trupa Nikole Đurkovića iz Pančeva.

Opet se umešala politika: u Mađarskoj je izbila buna i Pančevci su kao strani državljani opet morali da napuste Beograd. Međutim, to što je pravi stranac nije smetalo čuvenom austrijskom kompozitoru Johanu Štrausu Mlađem da 1847. gostuje u Beogradu. U sali hotela Srpska kruna svirao je svoja dela, ali i Aleksandrovu četvorku, koju je naročito komponovao za kneza Aleksandra Karađorđevića. Štraus je tada izveo i Srpski narodni marš.