Poštar jači od smetova i mraza
Žitelji sela na Suvoboru i Maljenu puni su hvale za poštare Nebojšu Jevtovića i Miroljuba Milosavljevića koji su u gotovo nemogućim uslovima uspevali da im uruče poštu. - Krenemo žutim mopedom do prvih smetova gde motor ostane, a odatle pešaka dok ti duša ne dođe do nosa i lice ne zaledi, pa do kuća koje su od Pranjana udaljene i po dvadeset kilometara - kaže za "Vesti" Jevtović.
Nikome nije bilo lako, ali narod kaže da je poštarima ipak bilo najteže?
- Bilo je da te bog sačuva, da se nikada više ne ponovi. Ovaj posao radim dvanaest godina, moj kolega Miroljub nešto duže, ali nismo imali težih uslova za rad od ovih.
Nadam se da se ovakav kijamet nikad neće ponoviti. Raznosim poštu u nekoliko sela na Maljenu i Suvoboru do kojih je teško doći i po lepom vremenu.
Kako je bilo upravljati mopedom na temperaturi od minus 25 stepeni?
- Kako je voziti motor na minus 25 stepeni? Ma, kada vidim koliko ljudi ostaje bez posla, vozio bih i na minus pedeset stepeni. Ove zime ništa nije bilo lako.
Od sela Bogdanica, gde živim, morao sam da pešačim nekoliko kilometara do pošte u Pranjanima. Napunim poštansku torbu, ponesem i lekove, ubacim i baterije za mobilne telefone jer su mnogi seljani bili bez struje, pa su im se baterije ispraznile. Nosio sam i nešto od hrane zavejanim ljudima.
Gde ste prvo svraćali?
- U seosku prodavnicu, da malo dođem sebi i proverim da li je silazio neko za koga nosim poštu. Potom sam nastavljao kroz smetove do najudaljenijih kuća do kojih nije bilo nikakve prtine. Kada bih stigao, više sam ličio na sneška nego na poštara. Jeste teško, ali kada se u kolo hvataš, u noge se uzdaš. To je tako u poslu seoskog poštara.
Kako su vas seljani dočekivali?
- Narod je u ovim krajevima još uvek duševan. Prvo su me kritikovali što dolazim po nevremenu i arčim svoje zdravlje. Onda bi me ugostili, sušili mi odeću i obuću, nudili vunene čarape... Iz kuće me nisu puštali dok nisam uzeo malo hleba, kajmaka, pršuta... Hteli su da znaju i šta ima novo, šta se dešava u drugim selima, da li je ko umro, dokle su stigle mašine koje čiste puteve... Ma, nije bilo onoga ko mi se nije obradovao. Čak i seoski kerovi više ne laju na poštara.
Da li je bilo i opasnih situacija?
- Nije svejedno kada si potpuno sam na planini, u dubokom snegu. Teško je pešačiti nekoliko kilometara do nečije kuće, ali to je tek pola posla jer te čeka povratak, pa sutra opet nanovo.
Najradosnija - vest o unucima
U poštanskoj torbi, kao i uvek, su računi za telefon, struju, poneki poziv za sud, penzije, obična pisma... Sa posebnim uživanjem sam uručio i nekoliko čestitki, onih muzičkih, kojima se babe i dede obaveštavaju da su dobili unuče. Da vidite tu sreću...To su bili trenuci kada zaboravite teške zimske uslove u kojima radite - objašnjava Jevtović. |
