Miodrag Stojković: Svetski, a srpski
Na Dan državnosti dr Miodrag Stojković dobio je Sretenjski orden trećeg reda za zasluge u naučnoistraživačkom radu u oblasti genetike i prokomentarisao: "Odlikovanje shvatam ne kao priznanje za sebe, već za ceo tim Specijalne bolnice čiji su uspeh bebe. Svi znamo da je najteže dobiti pohvalu u svojoj zemlji i zato me jako raduje što dobijamo najviše državno priznanje u zemlji odakle smo, od rođenog, od zemljaka." I nije mu bilo lako, svetska priznanja nizala su se sama po sebi, ali je u svojoj otadžbini za to morao da se potrudi.
Rođen je 5. jula 1964. u Leskovcu. Kao dečak je sanjao o mikroskopima i kaže da mu je bio privlačan svet koji se ne vidi golim okom. U osnovnoj i srednjoj školi najbolje su mu išle biologija i biohemija. Detinjstvo mu je obeležila neka dramatična bolest koju lekari nisu mogli da otkriju, pa je od malih nogu upoznao bolnice.
- Gubio sam se, nisam znao za sebe. Bio sam stalni pacijent hitne pomoći. Tada je ušao u mene miris bolnice i možda je to jedan od razloga što sam kasnije odlučio da na razne načine pomažem bolesnim ljudima - ispričao je svojevremeno.
On i Mirjana, njegova starija sestra, raspuste su provodili kod bake u Crničanima pored Dojranskog jezera, na makedonsko-grčkoj granici. Miris prirode u tom selu - polja duvana, smokava i paradajza i danas mu je u sećanju. Kao dečak voleo je košarku, a idol mu je u to vreme bio Kićanović. Prve muke sa školom doživeo je na priijemnom ispitu na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu jer ga nije položio. Njegov otac Boža bio je razočaran, a majka Teodora prokomentarisala - ko zna zašto je to dobro.
Ni sanjali nisu da će upravo njihov sin biti jedan od najčuvenijih naučnika u svetu. Upisao je Veterinarski fakultet u Beogradu i završio ga za pet i po godina. Prvo radno mesto bio mu je Institut za istraživanje u fabrici lekova Zdravlje 1990. godine.
- Imao sam želju da nešto dam od sebe, da nešto korisno uradim, ali posla nije bilo, a plata nije pokrivala troškove. Beskorisnost i siromaštvo nateralo me je da razmišljam o odlasku iz zemlje. Kad sam čuo da Nemačka traži medicinske sestre i tehničare za privremeni rad, odmah sam se prijavio. Nisam imao nikakve komplekse jer je najbitnije bilo izaći, pobeći što pre.
Tada Stojković ostavlja naučni rad i trbuhom za kruhom odlazi u Nemačku. Prema njegovim rečima, nikada nije "potpuno otišao" jer mu je uvek nedostajala Srbija. Točak sudbine konačno se okrenuo na pravu stranu kada je rešio da se preseli u Minhen. U tom gradu jednog dana na oglasnoj tabli Veterinarskog fakulteta ugledao je oglas za doktorante za molekularnu biotehnologiju, genetiku, embriologiju.
- Narednih šest meseci sam bio rastrzan na tri strane, rad u laboratoriji, u privatnoj bolnici, a preko vikenda sam vozio pacijente kao dodatni honorarni posao. Posle šest meseci prihvatio sam ponudu da budem njihov stipendista uz skromnu stipendiju.
Tu se dogodio raskid s veterinom i on počinje da se bavi naučnim radom. U Minhenu je sreo i ljubav svog života. Isto u labaratoriji. Svoju suprugu Nemicu Petru upoznao je na Univerzitetu u Mihnenu dok je radio doktorsku disertaciju. Došla je da radi kao asistent.
- Vremenom sam shvatio da Nemačka nije najbolje mesto za naučnike koji žele da se bave ljudskim i embrionalnim matičnim ćelijama i 2001. godine Petra i ja prihvatamo ponudu iz Njukasla. Nakon šest meseci rada na Medicinskom fakultetu tamošnjeg univerziteta uspeo sam da dobijem liniju embrionalnih matičnih ćelija, ono što su britanski naučnici pet godina bezuspešno pokušavali.
Avgusta 2004. dobija dozvolu vlade Velike Britanije da prvi u Evropi i uopšte u zapadnom svetu počne stvaranje ljudskih embrionalnih matičnih ćelija iz tzv. kloniranih embriona. Iste godine je proglašen za jednog od 12 najperspektivnijih naučnika na svetu. Stojković je pre četiri godine odlučio da ipak napusti svetske laboratorije i vrati se u Srbiju.
- Rekao sam svom direktoru: Idem u Srbiju jer ako ne probam, nisam živ. Razumeo je. Moju nostalgiju i želju da uspem i u svojoj zemlji razumela je i Petra. Ostavila je sve i krenula sa mnom u nepoznato.
Kuća na Hisaru bila je poklon grada Leskovca dr Stojkoviću. Na početku mu nije bilo lako u rodnom gradu. Devet meseci se tapkalo u mestu.
- Za to vreme bio sam svedok velikih gluposti i pokvarenjaštva. Petra i ja pakujemo kofere u nameri da se vratimo u Valensiju.
Ipak, već spakovani koferi su raspakovani, a avionske karte za Španiju vraćene. Stojkovićev san se ostvario. Specijalna bolnica za vantelesnu oplodnju i lečenje steriliteta Spebo, koju danas vodi ovaj genetičar, uskoro će proslaviti četvrti rođendan. U prve tri godine zahvaljujući postojanju ove klinike rođeno je 250 beba.
