Budućnost radnika iz Surdulice - konopac za vešanje

Fabriku RS Panters PES AD je kupio ruski većinski vlasnik, veliki broj zaposlenih je otpušten i ostali su bez plata i bez radnog staža, a Agencija za privatizaciju je dala rok preduzeću "da se oporavi".

Radnički plastenik: Zaštita od hladnoće u pogonu koji radi

Belo Polje kod Surdulice na minus 15 stepeni pruža naizgled idiličnu sliku ruskih sela. Mraz okovao okolinu, pa i preduzeće za proizvodnju elektro-proizvoda RS Panters PES AD.

Na parkingu ispred preduzeća 50-ak radnika štrajkača ne odustaje od svoje namere da se privatizacija preduzeća konačno poništi, da se ispoštuje odluka Apelacionog suda u Nišu o obavezi vlasnika da im obezbedi štrajkačko mesto u preduzeću u humanim uslovima.

Uglavnom su to stariji ljudi, u iznošenim jaknama, vunenim kapama, šalovima koji uokviruju izmučena, naborana lica koje godine i brige za neizvesno sutra donose. Hladnoća se upija u kosti, ali niko nije zapalio vatru, jer ogrejište ne pomaže ovim ljudima. Štrajkuju već 22 meseca.

Dragan Đorđević, predsednik sindikata Nezavisnost u preduzeću, objašnjava kako im je privatizacija donela samo nevolje.

- Naša agonija je krenula kada je preduzeće prodato 14. decembra 2007. godine beogradskoj firmi RS UNITED GRUP, koja je osnovana sa 500 evra osnivačkog kapitala. Imali smo nesreću da nam kupci budu predstavnici rusko-srpskog prijateljstva. Većinski vlasnik 51 odsto je Sergej Kuštimov, a manjinski Andrej Dimitrijević iz Beograda. Bilo je tada i drugih kupaca, ali su se odmah povukli, neko je na to i te kako uticao - ističe Đorđević.
 

Opustošena imovina preduzeća: Dragan Stojković i Violeta Đorđević

U početku radnici su sa oduševljenjem dočekali nove vlasnike. Dragan Stojković, predsednik štrajkačkog odbora, priznaje da su radnici poverovali bajkama o novoj budućnosti preduzeća.

- Na osnivačkoj Skupštini su nam novi vlasnici obećali da neće biti otpuštanja radnika, da ćemo povećati obim proizvodnje i prodaje zahvaljujući vezi sa Rusijom preko ruskog suvlasnika. Kupci su pominjali plate od 600 evra, ali i posao za 300 novih radnika. U pogone će postaviti automate za kafu, vodu, sapune!

Poverovali smo i 90 dana radili na sređivanju spoljašnjeg izgleda fabrike, umesto da radimo u proizvodnji. Kada smo sredili preduzeće spolja, usledilo je 4. maja 2008. godine, koje ironije, svečano otvaranje "nove" fabrike, u stvari do tada najuspešnijeg kooperanta Zastave iz Kragujevca - priča Stojković.

SERGEJ DURNOV, DIREKTOR PS PANTERS PES AD Ko preti noževima   Sergej Durnov Sergej Durnov je, od pre tri meseca, novi direktor firme. U Rusiji je držao pekaru i ima iskustva u radu sa radnicima. Došao je da stvari postavi na svoje mesto.   Navodi da 90 odsto vremena provodi u Surdulici, da se u potpunosti posvetio fabrici. - Došao sam da kroz investicije koje dolaze iz Rusije od naših partnera poverilaca modernizujemo zastarelu proizvodnju, povećamo produktivnost i pronađemo mesto na tržištu Rusije. Ova firma je radila za Zastavu u Kragujevcu, ali sa dolaskom Fijata poslovi su zamrli. Tržište je narušeno, ne našom krivicom, a pronaći novo, a to je trenutno isključivo u Rusiji, nije lako - objašnjava Durnov. U firmi danas radi oko 60 radnika kojima su napravljeni plastenici od najlona da se zaštite od hladnoće. - Nemamo grejanje zahvaljujući štrajkačima koji su prošle zime zaposeli pogone, nisu ispustili vodu iz radijatora i šteta je nesaglediva. Trenutno nemamo mogućnosti da osposobimo grejanje. Samo da znate, i u Rusiji radnici u ovoj grani proizvodnje rade u istim uslovima - tvrdi Durnov.   - Ko preti noževima ne može u fabriku. U toku su sudski procesi, rešiće se da li smo mi ili oni u pravu. Sve što sud odluči iskazaće se na fabriku. Do konačnog rešenja suda štrajkačima neće biti dozvoljeno da uđu u fabriku jer bi narušili red i disciplinu, što bi bilo pogubno po dalji rad.

Violeta Đorđević, član štrajkačkog odbora, radnik na balansiranju rotora, ističe da se u početku radilo ali se odmah videlo da proizvodnja nije primaran cilj novih vlasnika.

- Odmah nakon privatizacije nekako smo i radili, jer je bilo dosta zatečenog repromaterijala i delova, međutim ubrzo smo počeli da nailazimo na velike probleme.

Novi vlasnici su neredovno nabavljali materijal, tako da se proizvodilo sve manje. Plate nismo primali i po sedam meseci. Vršen je stalan pritisak na zaposlene da uzmu radničke knjižice i odu. Prodavano je bukvalno sve. Opustošili su imovinu, a mi smo za ove tri godine pretrpeli najgore iživljavanje - navodi Violeta.

Zbog "neposlušnosti" otkaze je dobilo 38 radnika iz štrajkačkog odbora, a potom i svi štrajkači, 126 od 167 zaposlenih. U štrajku su od 4. maja 2010. godine i od tada prolaze kroz pravu golgotu, a ambulantna kola su stalno cirkulisala na relaciji fabrika - Dom zdravlja. Dvojica su dobila infarkt, jedan moždani udar sa teškim posledicama, jedan od štrajkača je preminuo.

Ipak, uspeli su da Agenciji za privatizaciju ukažu na stvarno stanje u preduzeću i rešenje o poništavanju privatizacije dobili su 26. novembra 2010. godine. Odjednom, Agencija je promenila mišljenje i dat je rok preduzeću da preduzme mere za oporavak.
Sindikalac Dragan Đorđević optužuje krupne igrače iz politike Srbije, pa i Rusije.
 

- Na Vladu je izvršio pritisak lično Aleksandar Konuzin, ruski ambasador. Nazvao nas je huliganima i banditima. Nakon toga odmah je dat nalog MUP-u da obezbedi ulazak u posed vlasnicima. Oni u posed, mi od novembra 2010. na ulicu, ispred fabrike. Agonija se nastavlja - kaže Dragan.
 

Umreću ispred preduzeća: Miodrag Đorđević (desno) sa Srboljubom Stojiljkovićem

Srboljub Stoiljković, alatničar, ima 39 i po godina staža i ne može u penziju.

- Imali smo pogon na Vlasini Okruglici i odmaralište, dve atraktivne lokacije koje su sada, kako čujemo, u vlasništvu Andreja Dimitrijevića.

Iz pogona je izneseno sve, ostali su goli zidovi, odmaralište je napušteno, kupatila uništena, a sve da bi on po povoljnoj ceni kupio sve to. A odmaralište je u sezoni donosilo mesečno po 1.500 evra prihoda - priča Stoiljković.

Koliko su radnici-štrajkači spremni da izdrže, govori 56-godišnja Tonka Borisova:

- Radila sam kao plastičar, pošteno zarađivala svoj hlebac, a onda dobila otkaz, a to je za mene uže oko vrata. Nisam htela oni da mi ga nataknu, već sam uzela gomilu zavoja, sama ga napravila, popela se ovde ispred fabrike na drvo i htela da se obesim. Primetile me kolege, nastali su trčanje, vika, skinuše me nekako, a nije trebalo.

Vešala ispred fabrike: Tonka Borisova

Produžiše mi muku, živim kao podstanarka, nemam za kiriju, nemam za hleb, gladujem i plačem.

Leti, idem, berem maline, cepam drva za nadnicu, sada nema posla, sedim i mislim se šta i kako.

Ako nam otmu preduzeće, nemam drugog izbora, obesiću se ovde na drvetu da im ulepšam pljačku, a državi poželim procvat - suznih očiju priča Tonka.

U pogonu koji još radi svetlo se jedva probija kroz fabričke prozore i obasjava betonski pod. Radnici rade po nekoliko najlona koji liče na plastenike. Greje ih nekoliko strujnih grejalica, pa su svi obučeni kao da su krenuli u planinu na branje drva. Hladno je, neka jeza prožima telo.