Srpski provod - fotelja i televizor

Televizija je odavno postala opijum za narod. Zakovani ispred malih ekrana, gledaoci širom planete bekstvo od svakodnevnih nevolja traže uranjajući u svet komičnih, krimi serija ili telenovela... Imajući u vidu da je srpski film skoro zamro uporedo sa umiranjem bioskopskih sala, celokupna srpska kinematografija svela se na snimanje serija.

Serije su mnogo jeftinije, obično se snimanje svodi na jedan grad, selo ili čak stan i firmu. Prikazuju se mesecima, a mogu se reprizirati svake godine. Čak i laik može da shvati da se poplava domaćih serija na televiziji može objasniti samo dobrom zaradom.

Glavne junakinje serije "Žene sa Dedinja"

Milan Gutović je možda bio u pravu kad je, kako je RTS naveo, tražio 7.000 evra za dva snimanja u novoj sezoni serije Siniše Pavića "Bela lađa". Javni medijski servis Srbije je finansijske uslove popularnog Šojića ocenio kao neprihvatljive u ovim vremenima.

Srbija je očigledno daleko od Amerike, ali i od Turske, ako se zna da tamošnji glumac i maneken Kivanč Tatlitug, poznat kao Mehmet iz serije "Gumuš" i Behlul iz "Zabranjenog voća", nedeljno zarađuje oko 17.000 evra.

"Selo gori" začaralo publiku

Svako ko želi da zaviri iza kulisa i otkrije koliko je potrebno novca za jedan takav projekat, biće pred (ne)mogućom misijom.

- Danas je teško snimiti dobru seriju, ali mi se snalazimo. Siromašni smo, imamo male budžete i nemamo pravo da se ponašamo kao bogate produkcije, ali se trudimo da to uradimo što bolje. RTS reprizira brojne serije jer su kvalitetne i mogu se gledati stalno. Dolaze neke nove generacije kojima je to premijera. Nisu uvek presudne pare - kaže Zoran Janković, producent i vlasnik Košutnjak filma.

Producentske kuće u Srbiji najviše kukaju na novac. Prema podacima od pre nekoliko godina, najgledanije serije Radio televiziju Srbije koštale su od 1.000 do 1.200 evra po minuti. Ako je neka i bila skuplja, razliku je plaćao koproducent. Malo ko od producenata želi da priča o finansijama.

Međutim, poznat je podatak da je u seriju "Moj rođak sa sela" uloženo 1.250.000 evra, a celokupno snimanje je platio RTS. Primera radi, film "Sveti Georgije ubiva aždahu" koštao je više od pet miliona evra, tako da serija em je jeftinija, em profitabilnija. "Moj rođak sa sela" je serija sa 28 epizoda, pa se gledala više od pola godine.

Producent serije Aleksandar Janković neće da govori o visini honorara glumaca, a one koji su tražili previše, nisu ni angažovali.

- Prvi zadatak je bio da se obezbede uslovi za snimanje serije u Srbiji tokom četiri godišnja doba. Snimanje je trajalo malo više od dva meseca. Realizacija je u velikoj meri zavisila od vremenskih uslova. Snimano je HD tehnikom i jednom kamerom, ali na klasičan filmski način. Ekstraprihod može da se ostvariti samo na bazi cene sekunde propagandnog bloka - rekao je Aleksandar Janković.

Američki rekorderi   Ešton Kučer u "Dva i po muškarca" Snimanje jedne epizode serije "Bekstvo iz zatvora" košta oko dva miliona dolara, za jednu epizodu serije "24" mora da se plati oko 2,5 miliona dolara, a za jednu epizodu serije "Izgubljeni" čak 3,5 miliona dolara Inače, Ešton Kučer, koji je zamenio Čarlija Šina u hit seriji "Dva i po muškarca", trenutno je sa 700.000 dolara po epizodi najplaćeniji glumac na američkoj televiziji.

Kada je u pitanju serija "Selo gori, a baba se češlja", budžet su obezbedili Kontrast studio i RTS. Međutim, usvojeni budžet nije bio dovoljan, pa su ostatak novca obezbedile takozvane prijateljske kompanije. U snimanju u nekoliko gradova učestvovalo je više od 100 filmskih poslenika.

Ali, ako se ima u vidu da je 2009. godine 70 odsto srpske publike gledalo seriju "Selo gori", a da su prošle godine najgledaniji TV prilozi u Srbiji od svih mogućih - upravo dve serije "Selo gori" i "Moj rođak sa sela", onda se producentima ulaganje svakako isplati.

Povratak Mir-Jam

Zdravko Šotra je napravio pravi bum serijama "Ranjeni orao", "Greh njene majke", "Nepobedivo srce". Ekranizacija romana Mir-Jam za RTS pokazala se kao uspešan potez, Zoran Janković je istakao da je za sve tri serije, za tri godine rada, snimljeno ukupno 50 epizoda.

Poslednju epizodu "Ranjenog orla" je gledalo tri miliona ljudi u Srbiji i zahvaljujući tome postala je najgledanija serija u Srbiji otkad postoje piplmetri.

Imajući u vidu gledanost takvih serija i broj reklamnih blokova, zarada nikako nije mala. Režiser Zdravko Šotra našao je pravi zlatni pelcer u siromašnoj Srbiji, ubeđen da je Mir-Jam vaskrsla zahvaljujući sveopštem kolapsu društva. Šotra je, ipak, priznao da se plašio da će serija takvom temom u sadašnjem vremenu ispasti smešna.

- Posle svih grubosti koje su se desile u našoj zemlji, pa tako i na filmu, gledaoci su se uželeli malo lepote, mira, ljubavi i tema koje su intimnijeg karaktera. Mislim da je narodu dosta lupanja automobila, pucnjave koju prati prasak razbijenog stakla, toga su se nagledali u američkim filmovima. Inače, Mir-Jam nikada nisam čitao, a ideju sam dobio gledajući istoimenu predstavu.

Suze koje ne bole

Serija "Žene sa Dedinja" je srpska verzija popularnih američkih serija "Očajne domaćice" i "Seks i grad". Ono što je popularno u svetu - intrige, laži, ucene - nakalemljeno je u seriju "Žene sa Dedinja". Proizvod je producentske kuće Emoušn, a emitovana je na Prvoj televiziji. Više od godinu dana kako je snimanje završeno čekalo se na emitovanje.

- Dok smo snimali seriju, naišla je ekonomska kriza i naglo je pala tražnja za visokobudžetnim projektima. Tražili smo partnera sa kojim bismo nastavili snimanje druge i treće sezone. Sa Prvom TV uspeli smo da nađemo zajedničke interese i, uz malo kompromisa sa obe strane, nadam se da će nastati dugogodišnje partnerstvo koje će doneti nov i svež pristup igranom programu u regionu - izjavio je Goran Stamenković, prvi čovek produkcijske kuće Emoušn.

Serije je srpska publika prihvatila, donose pristojnu zaradu, a o njihovom kvalitetu mogu da sude TV kritičari. Prosečan srpski gledalac često je prinuđen da gleda to što ima u ponudi, jer velikog izbora nema ukoliko nema kablovsku televiziju.

- Ko danas ima kablovsku televiziju taj može da kaže da ima pravu slobodu izbora - ističe Branka Otašević. - Za ostale bih rekla da je to jedno prilično pasivno gledalačko more koje po navici gleda sve što se nudi. Televizije idu linijom manjeg otpora i računaju na sigurnu gledanost.

Basnoslovni "Hrvatski kraljevi"   Kadar iz "Hrvatskih kraljeva" Komšije Hrvati ne štede kada je reč o snimanju serija.   Najskuplji projekat HRT-a je svakako serija "Hrvatski kraljevi", koja je koštala neverovatnih 6.650 evra po minuti.   Ova serija ima sedam nastavaka, koji traju po 50 minuta, a sa platama za brojne saradnike koštala je oko 2,4 miliona evra. - Ne očekujem da ćemo seriju u kratkom roku prodati na dovoljno mesta kako bismo vratili troškove proizvodnje, ali to je nešto što će se gledati za 10 ili 20 godina. I svaki uloženi evro se vidi - rekao je Josip Popovac, predsednik Uprave HRT-a za hrvatske medije.   Ivo Gregurević nadmašio kolege   Ivo Gregurević Najskuplji hrvatski glumac je Ivo Gregurević. - Prosek je od 1.000 do 1.200 evra po epizodi za glumce koji imaju glavne uloge u dramskoj seriji, ali naravno neki uvek koštaju mnogo više.   Prva liga glumaca dostiže cenu i od 1.500 evra, a jedan od najskupljih je bez sumnje Ivo Gregurević.   No, mada za njegov angažman treba izdvojiti i dvostruko veću cenu od prosečne, producenti ga ne izbegavaju jer njegovo ime donosi rejting seriji pa im se i te kako isplati - rekao je jedan hrvatski producent.

Prosečan građanin Srbije dnevno uz televizijski aparat provede više od pet sati, čime smo postali svetski rekorderi u gledanju televizije. Za ovaj neslavan rekord nije kriva samo nezaposlenost, nego i nezadovoljstvo sopstvenim životom, tvrde stručnjaci, jer gledanjem televizije makar i na pola sata, možemo da glumimo tuđi život, a da nas to košta nekoliko uzdaha ili suza, koje ćemo zaboraviti u narednoj seriji.

DRUGA STRANA MEDALjE

Teatar kao državno pastorče

Kultura je oduvek bila na margini interesovanja svake vlasti, a ljudi iz pozorišta se godinama žale da je teatar državno pastorče.

Zoran Karajić

- Stanje je haotično. Nema dovoljno novca za kulturu, nema ni dugoročne kulturne politike, a pozorište je veoma skupa igračka.

Pozorište je i onaj čika koji cepa karte na ulazu, i pozorišna sala, i sedište, i pozorišna zavesa, i svetlo i muzika.

Upravnici beogradskih pozorišta tvrde da proizvodnja jedne pozorišne predstave košta u proseku sedam miliona dinara, a pozorišta u unutrašnjosti za celu godinu dobiju tri do pet miliona dinara. Sa tim novcem treba napraviti bar četiri nove predstave - smatra upravnik Šabačkog pozorišta Zoran Karajić.

Uprkos svemu, Karajić je optimista:
- Teatar je postojao kada mnogo toga nije. Nije ga ubio ni film, ni televizija, pa neće ni rijaliti šou programi...