Tadić: Šanse nam nisu velike na Kosmetu

U manastiru Visoki Dečani, gde je pre tačno sto godina upaljena sveća koja je označavala oslobođenje Kosova, predsednik Srbije Boris Tadić kaže kako je ovo drugi pokušaj - posle Đinđićevog iz 2002. - da se pronađe trajno rešenje za kosovski problem i okonča istorijski konflikt između Srba i Albanaca

Intervju s predsednikom Srbije Borisom Tadićem novinar Presa je vodio u manastiru Visoki Dečani, gde je pre tačno 100 godina upaljena sveća koja je označavala oslobođenje Kosova. Bilo je to 1912, kada je srpska vojska posle pet vekova ropstva oslobodila zadužbinu Stefana Dečanskog. Sto godina kasnije, u Visoke Dečane srpski predsednik na Badnje veče dolazi u pratnji italijanskih vojnika i evropskih policajaca koji ga štite od kamenica albanskih ekstremista koji su opkolili manastir.

Tadić u Visokim Dečanima gde je pre tačno 100 godina upaljena sveća koja je označavala oslobođenje Kosova - 1912. godine, kada je srpska vojska posle pet vekova ropstva oslobodila zadužbinu Stefana Dečanskog

Na pitanje "da li može da kaže da ta sveća i dalje gori", predsednik Srbije odgovara "Voleo bih da je tako".

KOSOVO - Šanse nam nisu velike, ali ne smemo da odustanemo

Da li ni vi više niste sigurni u sveću Visokih Dečana, koji simbolizuju srpsko Kosovo?

Mi se nalazimo u jednom istorijskom procesu koji je više nego težak i u kojem smo iz godine u godinu smanjivali svoje šanse da se izborimo za legitimitet na Kosovu i Metohiji. U poslednjih dvadeset godina to smo pokušali dva puta; jednom kada je Zoran Đinđić izašao sa predlogom u zimu 2002. i sada, deset godina kasnije, kada pokušavamo da rešimo ovaj težak konflikt između nas i Albanaca. Đinđić je rekao nešto čega se držim: "Treba krenuti s aktivnim predlogom rešavanja problema Kosova i Metohije kako nas vreme ne bi pregazilo".

Da li to znači da predlažete podelu Kosova?

Ne, predlog koji je izneo Đinđić danas nije delotvoran, jer podelu Kosova i Metohije ne prihvataju velike sile: ni Kina, ni Rusija, ni SAD, ni Nemačka, ni Velika Britanija, ni Francuska. Znači, treba nam drugo kreativno rešenje koje podrazumeva poštovanje interesa i velikih sila, a ne samo Srba i Albanaca.

Ima dosta simbolike u svemu tome. Zašto mislite da je ova 2012. idealna za definitivno rešenje?

Ne bih se držao simboličkog. Mi moramo da pronađemo saveznike u ovom procesu. Ovaj problem je internacionalizovan i mi na međunarodnom polju moramo da nađemo rešenje. O Kosovu suštinski odlučuju velike sile, članice Saveta bezbednosti, plus Nemačka, koja još nije članica SB.

Da li za njih imate jasno formulisan predlog?

Imam osnovne ideje koje su nastale vremenom. Prihvatio sam Koštuničin predlog o suštinskoj autonomiji dok smo nas dvojica pregovarali o Kosovu, jer nije postojala spremnost koalicionog partnera da ga proširimo. Ali, taj plan očigledno nije prihvaćen. Baš kao što mi nismo prihvatili Ahtisarijev plan. I sada moramo da uzmemo u obzir druga rešenja: model Severne Irske, Južnog Tirola, Olandskih ostrva; nekih rešenja sa prostora bivše Jugoslavije.

Da li na unutrašnjem planu imate podršku za promenu ideje suštinske autonomije?

Predlog suštinske autonomije je ostao u vazduhu i više nije delotvoran. Još je manje delotvoran predlog da se konflikt zaledi. Oni koji odlučuju o Kosovu ne žele nikakvo zaleđivanje konflikta, niti to nama odgovara. Mi moramo da idemo s našim rešenjima prema onima koji o tome odlučuju u međunarodnoj areni. O tome sam pričao sa svim ključnim strankama u Srbiji i imali smo visok nivo saglasnosti, osim sa SRS-om i DSS-om. Ali, sada nije trenutak za unutrašnju debatu, već da se kod ključnih činilaca međunarodne zajednice proveri koliko je održivo rešenje koje imamo na umu.

Šta nam je na umu? I kada ćemo s tim pred međunarodnu zajednicu?

Ja sam osnovne stvari već rekao u UN. Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i Srbija prihvata činjenicu da velike sile ne prihvataju podelu Kosova. Četiri tačke koje su posebno bitne i koje plan mora da sadrži jesu - posebno rešenje za naše manastire i administriranje manastirskim kompleksima, zatim posebne garancije za Srbe u enklavama, pitanje imovine naših građana i države i posebno rešenje za sever Kosova.

Da li o Kosovu pričate i s ljudima van politike? Da li se konsultujete sa svojim ocem, Dobricom Ćosićem...

"Konsultujem se sa najširim krugom intelektualaca i stručnjaka"

- Konsultujem se sa najširim krugom intelektualaca i stručnjaka. Kada je Kosovo u pitanju, postoji veliki broj pristupa i kontradiktornih rešenja u kojima svako misli da je jedino njegov pristup dobar. I ne govore baš svi o Kosovu u javnosti ono što misle. Godinama razgovaram s intelektualcima i pročitao sam, pretpostavljam, sve što su ozbiljni ljudi rekli o tom pitanju. Na kraju, uzimam u obzir i realnost na terenu, a ono što mogu mnogo delotvornije da saberem jeste situacija u međunarodnoj zajednici, s čijim sam ključnim akterima u stalnoj komunikaciji.

U kakvim se istorijskim okolnostima trenutno nalazimo? S čim biste mogli da uporedite ovaj period?

- Ovo je izuzetno težak momenat. Jedina dobra okolnost je što nema rata. S druge strane, politički proces vezan za Kosovo privodi se kraju, što smanjuje manevarske mogućnosti. I naši građani dobro znaju da su one veoma stešnjene i da nam je na raspolaganju ostalo samo nekoliko političkih instrumenata.

Kojih?

Srbija bez savezništva na međunarodnom planu ne može da ostvari svoje interese na Kosovu, a naši interesi su nakon devedesetih bili suspendovani u međunarodnoj areni. Zbog grešaka i zločina u kojima su akteri bili naši sunarodnici, naša zemlja je godinama bila na stubu srama i morala je da se bori za legitimizaciju nacionalnih interesa. Taman kada smo podigli svoje ekonomske kapacitete, svetska ekonomska kriza je neke stvari vratila na početak. I sada, u novim otežanim okolnostima, već iscrpljeni u ratu devedesetih, još jednom sa izbijenim vazduhom u domenu ekonomije, mi branimo svoje interese u međunarodnoj areni, u kojoj nema ni fer odnosa ni pravde, već samo večnih interesa.

Pa nisu nam baš neke šanse?

Ako me pitate kolike su nam šanse, nisu velike. Ali ako pitate da li treba da odustanemo - ne treba! To ne mogu da prihvatim. Spremnost da odustanemo vidim kao sistemsku grešku u našoj politici. Ivo Andrić je briljantno rekao: "Takva energija u započinjanju istorijskog procesa, pa napuštanje procesa i pojavljivanje na kraju u ulozi najstrožeg sudije u tim procesima".

Inicijativa DS - Zoran Đinđić je bio najdarovitiji čovek srpske politike

Takvu destruktivnu energiju vi nemate kod Nemaca. I zato oni prave "mercedes", a mi smo pravili "zastavu". To je ta razlika. I zato naš politički projekat gotovo nikad ne

uspeva. I zato smo mi, kao što je govorio Zoran, nedovršena nacija. Zato kod nas ljudi kad zidaju kuće ne urade fasadu. Sve te kuće po Srbiji su vam u stvari simbol našeg pogrešnog koda, nepostojanja volje da se stvari dovrše kako valja.

A kako bi Zoran Đinđić sada vodio politiku?

Sad ću vas iznenaditi, o tome sam često razgovarao sa Zoranom, koji nije odustajao od legitimizacije naših nacionalnih interesa, iako mnogi misle da jeste. Podsećam vas, nisam ja uveo veronauku u škole, nego Zoran Đinđić. Nisam ja pokrenuo rešenje za Kosovo i Metohiju, nego Zoran Đinđić. To je, u stvari, inicijativa Demokratske stranke, modernizujuće proevropske stranke koja je uvek vodila računa o osnovnim nacionalnim interesima. To je metodologija mišljenja ljudi koje ste pomenuli. On je razgovarao i sa Dobricom Ćosićem i sa mojim ocem. Ja sam bio neposredni svedok tih razgovora, odrastao sam uz njih. Postao sam i učesnik, kada sam malo ojačao. To je praktično počelo formiranjem časopisa "Javnost" 1973, u čijem su kreiranju učestvovali Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić i Zoran Đinđić. To ima kontinuitet do danas. I nije slučajno Dobrica Ćosić bio predsednik Jugoslavije, pa Zoran Đinđić prvi demokratski predsednik vlade, pa nisam ni ja sad slučajno predsednik Republike Srbije.

Đinđić?

Zoran Đinđić? To je bio najdarovitiji čovek srpske politike. Nema nikakve dileme.