Umire Srbija u srcu Šumadije
Ako žele pregled kod lekara, seljaci u većini srpskih sela, a posebno u udaljenim planinskim naseljima, moraju da planiraju da se razbole baš na dan u nedelji kada radi lekar.
Prema poražavajućim podacima popisa stanovništva, Šumadija će za veoma kratko vreme ponovo dobiti izgled zbog kojeg je i nekada dobila naziv, a primer za to su sela na planinama Rudnik, Suvobor i Rajac u kojima je sve veći broj sela gde živi manje od 100 stanovnika.
Tipičan primer izumiranja sela je, prema rečima meštanina Milana Miloševića (67), rudničko selo Dragolj koje je od Gornjeg Milanovca udaljeno oko 40 km. Dok priča sa ramena ne spušta ogroman naramak šaše jer mu je, kako kaže, posle teško da ga ponovo podigne.
- Eto, snago, juče sam izašao iz bolnice gde su me na neurologiji lečili jer sam teško oboleo - sav drhtim, zanosim se, naprečac sam počeo da mucam, ne mogu da se krećem bez štapa, a danas već moram da teglim ovaj naramak koji je teži od mene jer stoka ne pita da li si zdrav ili bolestan. No, da sam samo ja u pitanju bilo bi dobro, ali po pitanju zdravlja među komšijama mene smatraju jednim od zdravijih.
Nekada je u gotovo svakom selu radio lekar. Kakva je situacija danas?
- E, to ti je veliki problem. U selima je malo naroda, pa je država izračunala da joj se ne isplati da lekari dolaze više od jednom nedeljno. Recimo, ako u našem selu hoćeš da se pregledaš, onda moraš da planiraš da budeš bolestan u petak, jer tada dolazi lekar. No, tu nije kraj priče, jer kad ti prepiše lekove ili injekciju, onda moraš čak u Gornji Milanovac.
Smrt kao nagradaKad u selu umre neko od starijih više i ne žalimo, jer smo došli dotle da smrt doživljavamo kao nagradu i kao kraj teškom životu. Tako je u našem selu, a tako je, koliko znam, i u većini drugih. Redosled ti je ovakav: kad kuća ostane pusta, a sve ih je više, prvo počne da raste crnotrn, pa hrast i bukva i za neku godinu se i ne poznaje gde je nekada bilo dobro domaćinstvo. To ti je, snago, sudbina i budućnost srpskog seljaka. |
Dobro, ali kada je u pitanju zdravlje onda ništa nije daleko?
- Jeste tako, ali to važi za gradove. Jer, ono što ljudi završe u gradovima za pola sata, nama sa sela je potreban ceo dan, pod uslovom da vozi autobus. Ima sela u kojima nema prevoza, u nekima autobusi idu samo radnim danima, uz to autobuska karta je skupa, pa ti vidi kada ćeš i koliko da se razboliš. Ovako, kada se preračunam, džaba im i lekovi i zdravlje.
Mnogo su crna vaša razmišljanja o budućnosti srpskog sela, da li je baš tako?
- Istina je mnogo gora, jer ako se država ne uzme u pamet, a mali su izgledi, u planinskim selima nećeš moći da sretneš čoveka. Bojim se da slična sudbina čeka i gradove u unutrašnjosti zemlje jer se Srbija, koliko ja vidim, sve više svodi na Beograd, a to nikako nije dobro. Oni koji vode politiku zaboravljaju da je srpski seljak vazda bio kamen temeljac države. Ako se izmakne taj kamen onda će se država, kao i kuća bez temelja, načisto urušiti.
Postoji li kakav izlaz iz situacije u kakvoj se sada nalazi srpsko selo?
- Što se tiče mene i onih koje poznajem, već je kasno. Ali, ako Srbiju povede neko pametan onda će mu rešavanje problema sela verovatno biti na prvom mestu. Jer, badava Srbiji i Evropa i svet ako u selima nema naroda. Zato, mislim da je rešavanje ovog problema pitanje našeg opstanka. Vazda je srpski seljak državi davao sve što je imao, pa je red da se država oduži i pomogne seljaku da preživi ova teška vremena.
