Dr Vladan Radoman: Nobelovac koji nije video Oslo

Kao jedan od osnivača Lekara bez granica, dr Vladan Radoman je 1999. godine dobio Nobelovu nagradu za mir, ali osnivače niko nije pozvao da prime priznanje. Razišao se sa ratnim drugom Bernardom Kušnerom jer se zalagao 1999. da se proširi spisak legitimnih meta za bombardovanje, ali se Francuz "iskupio" pomogavši njegovom bolesnom bratu.

Dr Vladan Radoman, jedan od osnivača humanitarnih organizacija Lekari bez granica i Lekari sveta, može za sebe da kaže da je vlasnik dela Nobelove nagrade za mir, koja je Lekarima bez granica dodeljena 1999. godine, iako ga niko nije tada pozvao u Oslo da prisustvuje tom svečanom činu.

Dr Radoman je učesnik u brojnim humanitarnim akcijama u Peruu, Nikaragvi, Maleziji i Jugoslaviji.

Dr Vladan Radoman

Odlikovan je Medaljom za zasluge u Francuskoj, Zlatnom medaljom francuskog Crvenog krsta, oficir je Legije časti i oficir peruanskog reda Hipolito Unano.

Pisac je više romana na francuskom i pripovedaka na srpskom jeziku.

Njegovoj biografiji, nažalost, mora da se doda da nije nikada dobio ni najmanje priznanje, a kamoli odlikovanje, od Vlade Srbije za sve ono što je učinio i humanitarno i medijski za Srbiju u vreme građanskog rata, inflacije i bombardovanja.

Dr Radoman se posle 40 godina života i rada u Francuskoj vratio u Beograd. Voli da kaže, slonovi se uvek vraćaju u mesto rođenja.

Bez partijske knjižice

- Rođen sam u Novom Sadu, 1936. Otac i majka su bili učitelji, službovali su u vojvođanskim selima, a onda su se preselili u Beograd. U prestonici sam završio osmogodišnju školu, a onda se upisao u Treću mušku gimnaziju.

Školski drugovi su mi bili glumac Slobodan Aligrudić i književnik Momo Kapor. Obožavao sam književnost kao i Momo, pisao pesme i priče, pokušao sam kod Slobe da se bavim i glumom, a onda se upisao u biološku sekciju i to je bila inicijalna kapisla da se posle gimnazije opredelim za medicinu, da pomažem nesrećnim i bolesnim ljudima.

- Medicinu sam u Beogradu diplomirao 1961, a onda otišao na odsluženje vojnog roka. U gimnaziji i JNA su pokušavali da me vrbuju da postanem član KPJ, odbio sam, i to mi je bila prepreka da kasnije upišem specijalizaciju. Bez partijske knjižice bio sam autsajder na konkursu na Beogradskom univerzitetu.

Sa kartonskim koferom zaputio sam se kao turista u Pariz i ostao tamo. Nije mi bilo lako u gradu svetlosti, radio sam sve i svašta da bih preživeo. Nisu mi priznali zvaničnu fakultetsku diplomu, pa sam morao ponovo da upišem medicinu.

Gladna deca Afrike

- Bio sam opčinjen Parizom, arhitekturom, boemskim kvartovima i životom mladih, ali sam zapeo iz petnih žila da učim, da budem na vežbama bolji od svojih francuskih kolega.

Posle godinu dana stekao sam poverenje Francuske lekarske komore, kao ilegalca slali su me u zamenu specijalistima po provinciji. Bio je to odlično plaćen posao, laknulo mi je. Završio sam fakultet, a onda i specijalizaciju, postao sam anesteziolog.

Vratio sam se u Beograd i pokušao da se zaposlim. Uzalud, ponovila se ista priča, nisam bio crven. Onda sam, ipak, dobio ponudu da radim u Nišu, ali istovremeno i mogućnost da se vratim u Francusku i radim u Nici. Izabrao sam topliju destinaciju.

- U međuvremenu sam se i oženio. Suprugu Fransoaz upoznao sam u Beogradu, gde je bila u poseti rođacima. Svili smo porodično gnezdo u Nici, počela su na svet da nam stižu i deca. A onda je 1969. izbio užasan građanski rat u Nigeriji, koji mi je izmenio život iz korena.

Stizale su iz Bijafre potresne televizijske scene o gladnoj i umirućoj deci. Fransoaz i ja poželeli smo da usvojimo neko dete. Otišao sam u Crveni krst Pariza, rekli su mi da je da nemoguće tek tako usvajati decu iz Afrike, ali da im hitno trebaju lekari. Posle desetak dana ukrcao sam se u avion za Afriku i obreo u samom paklu.

Smrt od gladi

- Pola miliona dece stradalo je u krvoproliću oko Nigeriji. Jezivo i gotovo neizdrživo je bilo gledati patnju tih mališana i pronalaziti načine da im sačuvate život. Pošiljke lekova stizale su nam avionima na improvizovanu pistu koju su osvetljavale uljane lampe.

Bolnica je mogla da primi stotinak mališana, a hiljade njih je čekalo na operaciju. Sećam se da smo jednom evakuisali džipom decu iz manastira koji su držali kaluđeri iz Irske. Prepunili smo džip, a ugledali nesrećnika koji nije mogao da hoda, iznemogao od gladi puzio je da stigne do nas dižući ruke u molbi da ga povedemo sa sobom. Imao je preko 30 godina, morali smo da ga ostavimo. Fotografisao sam ga, ali nisam morao, sanjam ga i dan-danas.

- U Bijafri sam proveo dva meseca, a onda se vratio u Nicu i nastavio da radim. Tamo sam upoznao tada francuskog levičara, doktora Bernanda Kušnera.

Postali smo ratni drugovi, prijatelji, često sam bio gost u njegovom stanu u Parizu.

Mi lekari koji smo preživeli pakao Bijafre odlučili smo da napravimo organizaciju koja bi pomagala gde god treba u svetu, a bila bi potpuno politički nezavisna.

Kušner je predložio da naša humanitarna organizacija dobije ime Lekari bez granica.

- Dobar prijatelj mi je postao i jedan hirurg iz Gvatemale. Nas dvojica smo se 1970. godine s lekovima vratili u Bijafru, četiri meseca pre nego što će ona vojno biti zauzeta. Evakuisali smo decu, ali za nas nije bilo mesta u avionu.

Ja sam se neko vreme krio u obližnjem manastiru, ali me je tu našao oficir nigerijske vojske i odveo u zatvor. Nisam bio na spisku lekara Crvenog krsta pa mi je oficir pretio da će me streljati. Na kraju su Nigerijci ipak utvrdili da sam lekar i pustili me.

Na predlog predsednika francuskog Crvenog krsta, iste 1970. francuska vlada me je odlikovala Ordenom zasluga za narod.

Spasavanje dečaka

- Dogodio se razoran zemljotres u Peruu. Krenuli smo sa rancima punim lekova da pomognemo nesrećnicima, finansirajući sami sebi put. Bili smo romantična grupa zanesenjaka.

Kušner je uvek imao harizmu i moć da hipnotiše medije, pa smo posle svake akcije imali sve veću pažnju sveta.

Peru mi je ostao u sećanju kao teška epizoda, stigli smo kasno i uspeli samo da prebrojimo mrtve.

- Usledio je rat u Vijetnam i nove slike užasa. Kušner je uz pomoć francuskih intelektualaca uspeo da nabavi brod u Singapuru. Pretvorili smo ga u bolnicu i krenuli u susret izbeglicama koje su bežale od komunista u Vijetnamu.

Ukotvili smo se na jednom malajskom ostrvu i zbrinjavali desetine hiljada ljudi koji su imali opekotine i bili na ivici smrti usled dehidracije. Tamo sam ugledao trbušastog dečaka sa strašnim ožiljkom na licu. Zgrabio me je za ruku, govorio je: "Papa, ja Dong, Pariz, Pariz"...

Moja porodica je pristala da mu pružimo utočište. Tri godine je proveo sa nama u Nici, a onda se povezao sa braćom u Australiji i otišao tamo. Svake Nove godine mi se javi preko interneta. On je moj junak romana "Ledeni svitac", koji je doživeo i pozorišnu predstavu.

- Dok smo spasavali izbeglice iz Vijetnama, direkcija Lekara bez granica u Parizu proglasila nas je asistentima američkog imperijalizma i izbacila iz organizacije koju smo osnovali. Po povratku u Francusku osnovali smo Lekare sveta, novu organizaciju koja je danas jednako uspešna kao i Lekari bez granica.

Ubice bez granica

- Nažalost, izbio je rat i u nesrećnoj Jugoslaviji. Pomagao sam koliko sam mogao. Tada se dogodio i moj razlaz sa ratnim drugom i prijateljem Kušnerom koji se zalagao da se proširi spisak legitimnih meta za bombardovanje. Pogodilo me je to. Napisao sam mu pismo koje je objavio Frans pres. Poručio sam mu: "Sa žaljenjem konstatujem da 20 godina posle osnivanja Lekara bez granica prisustvujem osnivanju 'ubica bez granica'." Pismo ga je duboko povredilo.

- Mnogi me pitaju kako se završila moja medijska svađa sa Kušnerom. Ne pričam o tome, ali "Vesti" su mi u Francuskoj bile omiljeno štivo, pa ću se vama ispovediti.

Elem, moj brat Slobodan je doživeo težak šlog kada mi je bio u poseti, u Nici. Smestio sam ga u bolnicu, izvukao se, ali mi je stigao račun da se ubijem ili prodam sve što imam. Kušner je tada bio ministar zdravlja Francuske.

Progutao sam knedlu i obratio mu se za pomoć. I on je progutao knedlu, račun je platila gradska vlada Nice. Čuli smo se posle toga telefonom, ali... vreme i daljina čine svoje.

- I priča o Nobelovoj nagradi za mir, koja je 1999. godine dodeljena organizaciji Lekari bez granica, ima za mene dva kraja. Nas, osnivače organizacije, niko nije pozvao u Oslo da makar prisustvujemo tom svečanom činu. Nije važno, osećam se kao nobelovac.