Ne pišem i ne čitam, pa šta?

Prema nezvaničnim podacima iz popisa stanovništva, u Srbiji živi više od 350.000 nepismenih osoba, ljudi koji se još uvek potpisuju palcem ili krstićem. Jedan od njih je i Radoš Filipović (73), poljoprivredni penzioner iz takovskog sela Brezna. Našem reporteru Filipović je privukao pažnju jer je, sedeći na banderi pored puta, u rukama držao naopako okrenute novine.

Radoš Filipović

Novine su vam okrenute naopako?!

- Pa šta? Meni to ne smeta, ionako ne znam da čitam, a kada naiđem na slike, okrenem novine kako treba.

Uostalom, i kupujem ih zbog umrlica, a ne zbog čitanja. Vidim sliku i odmah znam ko se predstavio Gospodu. Kad pregledam čitulje, pređem na druge slike i tako završim sa informisanjem o našem kraju.

Znate li da se potpišete, da napišete svoje ime i prezime?
- Ranije sam znao, ali se zaboravilo. Uglavnom se potpisujem palcem i još dodam krst, to ti je moj potpis. Ima među komšijama onih koji su završili po razred-dva osnovne škole, neki i četiri razreda. Hvale se da su pismeni, a od čitavog školovanja znaju samo da napišu ime i prezime. Računanje je nešto drugo. Nema seljaka kojeg ćeš u računu prevariti, bio on pismen ili ne.

Kako to da ste ostali nepismeni?
- Otac Đorđe i majka Milena su mislili da ću, ako završim školu, napustiti kuću i imanje, kao što su tada radili mnogi iz sela, i da će zemlja propasti. Tada sam bio ljut na njih, ali danas, kakva su vremena došla, skoro da sam im zahvalan na tome što novine čitam naopako.

Pa, kakva su to vremena došla?
- Nekada su svi iz sela gledali ka gradu gde se lepše živelo. Sada iz grada gledaju ka selu, mnogi su ostali bez posla, a ni oni koji su u penziji ne mogu da sastave kraj sa krajem. Svi su pismeni, al' ne žive lepše od mene nepismenog. Kada dođu u selo ne zna se šta više hvale, pogaču, sir, kajmak, domaće pile... Čak i oni koji su me nekad posmatrali sa visine, rado bi se danas menjali sa mnom.

Ko je kriv za takvu situaciju?
- Ja jesam nepismen, al' nisam lud, a i pratim preko televizije šta se dešava. Kriva je ova vlast koja je sve upropastila, pokrala i pojela. Njima je lako jer će, ako budu morali, da se dignu i pobegnu, a u državi će ostati gladni i dužni do guše. Ja se nisam zaduživao kod banaka, ne dugujem nikome ama baš ništa. Moja žena Ruža i ja primamo poljoprivredne penzije, ako nam ih ukinu, opet ćemo nekako da živimo na selu. Ako se to desi onima u gradu, ne smem ni da pomislim kako će im biti.

Znači, mislite da je dobro biti nepismen?
- Ma, ni slučajno! Narod treba i mora da se školuje, posebno mladi, ali država mora da im obezbedi posao. Ovako, gradovi, a bogami i sela, su puni dece koja su završila fakultete, ali nemaju gde da rade, život im prolazi ni u čemu. Besposlica ih vodi u kriminal, drogu, alkohol... Sve mi se čini kao da to neko radi namerno.

Da li je bolje danas ili u vreme Miloševića?
- Pa, što se tiče školovanja, sigurnosti, imanja i nemanja, bilo je najbolje u vreme Tita.