Rakiju nema ko da pije
Od Topole pa do Ravne gore ove jeseni sve miriše na dim, kominu i džibru jer je šljiva uprkos suši rodila dobro. Lampeci za pečenje rakije se potpaljuju u rano jutro te, kako kaže stari kazandžija 88-godišnji Radiša Vukašinović iz takovskog sela Sinoševići, i slana miriše na rakiju. Ovogodišnje rakije će biti na hektolitre, ali u srpskim selima je došlo vreme da rakiju nema ko da pije.
- Vidiš, ovaj popis stanovništva je pokazao ono što znamo odavno, a to je da Srbija odumire jer nas je u odnosu na prethodni popis manje za oko pola miliona. Ako je tako, onda za dvadesetak godina stvarno će nas biti tek da stanemo pod jednu krušku.
Samo u rudničko-takovskom kraju za deset godina broj stanovnika je manji za više od 2.000 stanovnika, što znači da je za desetak godina nestalo nekoliko sela, a ono naroda što je u selima ostalo je sve bliže seoskim grobljima.
Eto, sedim pored kazana po ceo dan, pečem najbolju prepečenicu, ali nemam za koga - priča deda Radiša dok pridodaje suva drva koja najbolje gone nadaleko čuvenu srpsku mučenicu.
Radiša Vukašinović peče rakiju već više od sedam decenija i pamti vremena kada je u srpskim selima bilo mnogo drugačje.
- Pečenje rakije je nekada bio pravi praznik za svako domaćinstvo jer se u to vreme oko kazana okupljao narod, pričalo se, pevalo, vodilo se i kolo, razgovaralo o domaćinskim poslovima, o letini, politici.
Znalo se, rakija iz prve kapalice (drveni sud u koji se toči rakija iz kazana) bila bi popijena do dna, a dešavalo se da komšije uz kazan popiju sve, pa domaćin nema šta da stavi u bure. U selima je bilo mnogo naroda, seljaci su bili jaki kao volovi, ali su pili kao ljudi, te je rakija bila baš na ceni.
Danas u selima Šumadije ima rakije koliko hoćeš, ali domaćini umesto rakije piju lekove, i to najviše one za živce - priseća se deda Radiša koji je, kako kaže, rakiju počeo da pije još u petoj godini i ta mu je navika iz detinjstva ostala do danas.
Zaboravljene mobe
Miloradu Starčeviću sa planine Rajac nije ni do života, a kamoli do rakije, ali kada je šljiva već rodila, gre'ota je da propadne.
- Rakiju pečem otkad znam za sebe, ali iz godine u godinu sve mi je teže, a pomoći niotkuda.
Nekada je bilo drugačije jer je bilo mnogo naroda i mnogo smo se pomagali, naročito kod pečenja rakije. Najbolja je rakija ona koja je za veselje, pa i neka je najgora. Ali, ni veselja u selima više nema.
Ne mogu da se setim kada je bilo poslednje krštenje u selu, dece u školi je sve manje. A srpski seljak je navikao da ima rakiju jer se prepečenicom obeležavaju i rođenja i odlasci sa ovog sveta. Ma, nek je ima u buradima, jer ko zna, možda se nešto promeni, pa sela opet ožive - nada se Milorad, ali Boga moli da sledeće godine šljiva ne rodi. |
I u domaćinstvu braće Milutina i Miloša Bralovića u podravnogorskoj varošici Pranjani pečenje rakije je jedan od najvažnijih poslova.
Prošle godine su ispekli oko 250 kazana rakije, ali ove godine su stigli tek do stotinak lampeka i biće ih, po njihovoj proceni, još oko pedesetak jer je šljiva zbog suše ostala sitnija. U buradima u podrumu čeka oko 10.000 litara rakije, ali niti je ko pije, niti je imaju kome prodati iako, sve po zakonu, imaju i svoju robnu marku.
- Od dede Miloja i oca Blagoja smo nasledili voćnjake, kazan je star 70 godina, ogromne kace za kominu, kačaru u kojoj se peče rakija, burad u kojima odležava rakija i ljubav prema dobroj kapljici. Nasledili smo i adet da u vreme pečenja rakije pravimo mobu na koju nam dolaze kumovi, komšije, prijatelji, znani i neznani, jer kazan ne gasimo i po mesec i po dana.
Prošle godine smo ispekli oko 3.000 litara rakije, ove godine ćemo oko 2.000 litara, ali badava. Slabo se ko interesuje da kupuje rakiju srpskih domaćina iako je, tvrdimo, bolja i od najboljeg viskija - kaže Milutin.
