Rakija teče kraj čučavca
Nije potrebno mnogo razmišljanja zbog čega i od kada zlatiborsko selo Šljivovica koje se nalazi na severozapadnim padinama planine, na putu Užice-Višegrad, dobilo ovako ime. Jer, meštani sela tvrde da ovo srpsko selo ima najviše stabala šljiva po glavi stanovnika te mu dugo ime, osim ovog koje nosi, ne bi ni pristajalo.
Svake godine, s jeseni, onda kad je vreme za pečenje rakije, u Šljivovici se okupe svi oni koji bi da provere iz čijeg je podruma rakija najbolja, da se druže uz pesmu iz vika i da demonstriraju kako su u nekim davnim vremenima promućurni Zlatiborci pekli i blagu i ljutu zlatiborsku mučenicu koja im je bila za radost, za žalost, ali, kažu, i "za onako".
Ovogodišnja manifestacija u Šljovivici bila je u znaku kazana za pečenje rakije koji je u narodu poznat jedino pod imenom čučavac, a kako je taj vremešni kazan, i jedini preostao na ovim prostorima, za "Vesti" je objasnio kazandžija Milomir Milojević Gero, neopisivo ponosan na svoje znanje i na svoju zlatiborsku "mašinu za proizvodnju ludila".
- Kazan čučavac je napravljen isključivo od materijala koji smo imali na planini, znači od drveta. Jedino što je u njemu metalno jeste kazan, i to isključivo bakarni, a sve ostalo je od javorovog ili trešnjevog drveta koja rakiji daje poseban miris i ukus. Ložište su četiri kamena između kojih se loži vatra, iznad je kazan koji se ozida ciglom, kamenjem i blatom, lula kroz koju prolazi para iz koje će se izdvojiti rakija je drvena, drvena je i tabarka kao i kapalica u koju se sakuplja rakija. Tvrdim da ovakav lampek danas ne bi mogli da osmisle ni najbolji inženjeri sveta, ali, eto, Ere su našle način kako da peku rakiju, i to najbolju - objašnjava Milomir.
Kazani su zidani uglavnom u kačarama u kojima se čuvala i komina do pečenja rakije, a ovaj domaćinski posao bio je i društveni događaj za domaćine iz komšiluka, pa i dalje od zaseoka.
- Domaćin je ložio ispod kazana, a oko kazana su čučali svi oni koji su čekali da potekne rakija. Prva kapalica je bila veoma brzo prazna, a slično je bilo i sa sledećim kapalicama. Zbog toga što su domaćini čučali oko kazana, ovaj zlatiborski lampek je i dobio naziv čučavac. Naravno, posle treće rakije neizostavna je bila i pesma, pa sir, kamjak, pogača, pršuta i tako sve dok se rakija ne ispeče. Oni koji su čučali oko kazana mogli su da popiju mnogo rakije, ali je ostajalo dosta i za domaćina koji je i rakijom izdržavao domaćinstvo i školovao čeljad - kaže čuveni jedini kazandžija.
Neprskane šljive
Rakija iz sela Šljivovica je nadaleko poznata po kvalitetu jer je ovo podneblje, tvrde meštani sela, bogom dano za uzgajanje šljiva i, što je bitno, ničim nije zagađeno, a u selu se ne pamti da je neko ikada prskao domaće sorte šljiva od koje se pravi najbolja zlatiborska rakija bez koje nema ni pesme ni razgovora.
